Arhiva postova meseca 'June, 2009'



”Ariodante” na Spoleto festivalu 2007.


”Ariodante” na Spoleto festivalu 2007.

Neka vrsta ”zlatne sredine” u modernizovanom oživljavanju ovako starih dela – ni previše ekscentrično i deformisano do neprepoznatljivosti, ni previše tradicionalno ili u skladu sa autentičnim istorijskim trenutkom (što bi za današnji ukus bilo anahrono) – to bi bila glavna odlika ove skorašnje produkcije, koju potpisuje reditelj Džon Pasko. Radnja je vremenski izmeštena, ali ne obesmišljena – aktualizovanjem u sasvim drugom vremenu priznata joj je univerzalnost. Veoma prijatan i pozitivan utisak odaje elegancija scenskog prikazivanja, jednostavnost uređenja scene, neupadljiva i odmerena kostimografija u skladu sa 50-im godinama 20. veka i, iznad svega, neusiljena gluma. Muzička strana, za čije je stilizovanje odgovoran dirigent Alan Kertis, takođe je na veoma visokom nivou. Kertis se prilikom izbora ”kastinga” opredelio da za uloge Ariodantea i Polinesa, umesto uobičajenih kontratenora (današnjih zamena za kastrate) uzme mecosoprane, videći izvesnu prednost u opsegu ženskog glasa.

Glavna Paskoova zamisao bila je da sva događanja stavi u službu istine- prema njegovom shvatanju, to je glavna Hendlova ideja, i vrlina kojoj je sve podredio u ovoj operi. Zato je na obe strane scene, kao i na jednom delu scene okrenutom publici, postavio ogledala, koja služe da likovi u svakom trenutku mogu sagledati sebe i svoje delovanje, svoj odnos prema drugim likovima, svoje reči u odnosu na istinu. Neki od najdramatičnijih trenutaka nastaju upravo prilikom ovakvih sagledavanja sebe – npr. kada Dalinda, shvativši perfidnu prirodu svoga voljenog Polinesa, doživljava neku vrstu preporoda ličnosti i okreće se istini, koju će ubrzo saopštiti javno.

Lajtmotiv rediteljeve zamisli je oznaka koja visi nad pozornicom gotovo sve vreme, i služi da podvuče i naglasi neke aspekte istine – reč je o ženskom profilu nad kojim je ispisan moto viteškog Reda podvezice (Order of the Garter), koji poreklo vuče iz srednjovekovne Engleske, a i danas okuplja pripadnike najvišeg engleskog plemstva, uključujući i kraljevsku porodicu: ”Honi soit qui mal y pense” – ”Zlo onome ko zlo misli” (postoji legenda da je na nekom balu kraljici, prilikom plesa, ispala podvezica; kad je kralj video kako se okolni plesači smejulje, podigao je podvezicu, stavio je na svoju nogu i izgovorio tu rečenicu). Osvetljenje ima značajnu ulogu ne samo u prikazivanju doba dana, već i u ukazivanju na stanje u duši nekog junaka. Pevani monolozi se izvode uglavnom ispred spuštene zavese.

Prvi i poslednji lik na sceni je jedna lepa kuca, što je meni delovalo ua najmanju ruku simpatično; Paskov razlog za uvođenje psa je u tome što je on samo otelotvorenje ne samo odanosti, već i bezuslovne iskrenosti i nemogućnosti pretvaranja.

Naslovnu ulogu tumači švedski mecosopran En Halenberg; Đinevra je sopran Laura Keriči, Dalinda – takođe sopran Marta Vandoni Jorio; nitkova Polinesa uverljivo peva i glumi mecosopran Meri-Elen Nesi, a kralj Škotske je bas-bariton Karlo Lepore. Iako mahom nepoznati širim krugovima, ovi izvođači su pokazali, svi do jednog, vrhunski kvalitet u interpretaciji baroknih melodija. Naročito su sjajne Jorio (koja od Dalinde pravi gotovo najupečatljivijeg junaka), Halenberg i Keriči.

(Moram da napomenem da me iznenadio kvalitet ovog izvođenja, u koji sam najpre sumnjala, s obzirom da je izdavač dvd-a ”Dynamic”, nepretenciozna kuća koja obično predstavlja mediokritete ili tek nešto iznad njih.)

Đinevra i Dalinda u uvodnoj sceni:
Ariodante i Đinevra:
Ariodante sa kraljem Škotske (koji naravno ima karirane delove odeće):
Scenu gotovo neprestano nadgleda simbol Reda podvezice:
Lurkanio uverava Dalindu u svoju ljubav:
Zvanična scena prijema (obratiti pažnju na ”čuvare” koji stoje levo – policajci):
Ariodante, misleći da ga je žena prevarila, sedi kraj porušenog stuba svojih ideala (Dalinda mu je upravo ispovedila tajnu o prevari):
Skrušena Đinevra (ovo je njen najbolji trenutak!) moli oca za malo razumevanja pred njenu smrt:
Scena opšteg trijumfa vrline:


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 21.06.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.

Georg Fridrih Hendl: ”Ariodante”, sinopsis


Georg Fridrih Hendl: ”Ariodante”, sinopsis


(Georg Friedrich Händel: ”Ariodante”)

U šali označen kao ”najitalijanskiji od svih nemačkih Engleza” (jer je rođen u Nemačkoj, živeo u Engleskoj a školovao se u Italiji), Hendl (1685-1759) možda je najpoznatiji upravo po svom operskom stvaralaštvu, koje je zaista preobimno – broji oko 46 dela. Međutim, iako je u svoje vreme bio popularan, Hendl je zajedno sa svojim stvaralaštvom gotovo pao u zaborav za čitavih 200 godina, do sredine 20. veka, kada je muzika baroka doživela ponovno rođenje, počela se izvoditi na autentičnim instrumentima epohe, i kada su uloge nekadašnjih kastrata počeli pevati kontratenori (koji nam u današnje vreme najpribližnije dočaravaju kako su kastrati mogli zvučati).

Pre nego što se posetilac opere u 21. veku upozna sa Hendlovim remek-delima rane operske muzike, trebalo bi da bude upućen u nekoliko važnih činjenica o poetici vremena. Žanr ”opera seria” dominirao je ponajviše na italijanskim (ali i nemačkim, engleskim i drugim) scenama tokom 18. veka, za to razdoblje doživeo neke promene u tematici i stilu, naročito zahvaljujući Glukovoj reformi, koja već vodi u rani klasicizam.

Sam naziv”opera seria”, međutim, nije nastao u 18. veku, već se odomaćio nešto kasnije, da bi označio delo ozbiljne sadržine (ne nužno i tragične), odmerenih emocija, elegantno u izrazu i uzvišeno u tematici. Libreti su obično pisani na velike, poznate teme iz istorije ili mitologije, iz redova kraljeva i visokog plemstva, sa jednostrano ocrtanim likovima sa po jednom dominantnom osobinom. Opera seria je, zbog zamerki francuskih kritičara da sadržinom ponekad negativno utiče na publiku, usvojila princip da osnovno njeno značenje mora biti – vrlina i njeno promovisanje. Naravno, uzvišenim stremljenjima plemenitih junaka suprotstavlja se poneki ”negativac”, i obavezan je ljubavni zaplet. Osim toga, kako su ove opere najčešće izvođene pred najbogatijim slojevima, sa obaveznom kraljevskom porodicom u publici (koja je želela da se prepozna na sceni), često je prisutan i element glorifikovanja plemenitog i pravednog monarha. Sve ove strane danas mogu delovati otrcano, i zato savremeni gledalac, ukoliko već nije ljubitelj, treba da uloži dosta strpljenja, da zanemari svoje raznovrsno pozorišno iskustvo, i pripremi se na 2-4 sata najčešće elegantnog, ponekad razbarušenog i uvek ornamentisanog baroknog zvuka. Reditelji danas, kako bi aktualizovali ove opere, često prave eksperimente (tako jedna produkcija Hendlovog ”Rinalda” izgleda kao akcioni film, sa pištoljima, tamnim odelima i naočarima), a tradicionalna izvođenja za ljubitelje mogu se videti na festivalima barokne muzike ili u kućama specijalizovanim za muziku baroka.

Kada se prenebregnu sve predrasude i gledalac se pripremi da dublje uroni u estetiku i smisao Hendlovih dela, odmah se otkriva da je u osnovi ovih muzičko-dramskih zamisli humanost i duboka zamišljenost nad ljudskom prirodom i ulogom u svetu; tu je početak rađanja pravog užitka. A da se izrazim neodmereno ali tačno – užitka čiji kraj ne postoji.

”Ariodante” je jedna od najveličanstvenijih Hendlovih opera; libreto je nastao prema adaptaciji dela ”Đinevra, princeza Škotske” koje je napisao Antonio Salvi (a njegov je izvor nepoznat), a priča bazirana na epizodi slavnog Ariostovog speva ”Besni Orlando”. Mesto radnje je u Edinburgu, u kraljevskoj porodici.

PRVI ČIN:
U razgovoru između princeze Đinevre i njene prijateljice Dalinde otkriva se noseća linija radnje, ljubav između Đinevre i viteza Ariodantea, utoliko srećnija što je podržana i od princezinog oca, kralja Škotske. Inicijalni konflikt nastaje kada u odaju nenajavljeno upada vojvoda od Olbanija, Polineso, koji je beznadežno zaljubljen u Đinevru; ona ga odbija i odlazi, ostavljajući ga samog sa Dalindom. Tu se stvar komplikuje – Dalinda mu otkriva ko je njegov rival, ali mu i diskretno nagoveštava svoju ljubav. Međutim, Polineso ovo prihvata ne tako romantično – rađa mu se pomisao da bi mogao da iskoristi ovu Dalindinu slabost.
Upoznajemo Ariodantea u vrtu, gde uživa u lepoti prirode, koja ga impresionira zajedno sa lepotom njegove ljubavi. Posle dueta srećnih verenika, kralj ih blagoslovi i izda naređenje svom podređenom, Odoardu, da izvede pripreme za venčanje.
Polineso započinje svoju spletku: od Dalinde traži da se iste večeri obuče u odeću svoje gospodarice i odvede ga u njene odaje; nagrada za to biće ljubav. Ljubavni četvorougao postaje šestougao kada Lurkanio, brat Ariodanteov, izjavi Dalindi ljubav, ali ga ona odbije, da bi se, ostavši sama, zaklela na večnu ljubav prema Polinesu.

DRUGI ČIN:
Uveče Polineso udesi ”slučajan” susret sa Ariodanteom, i tobože je vrlo iznenađen kad čuje za njegove zaruke – pa Đinevra već odavno voli njega, Polinesa. To će i dokazati: kuca na vrata Đinevrinih odaja, i otvara mu Dalinda, obučena kao Đinevra, ali Ariodante ne primećuje razliku. Lurkanio ga odvraća od samoubistva i navodi na osvetu.
Dalji razvoj događaja podstiče Odoardova vest o Ariodanteovom samoubistvu davljenjem u vodi; očajni Lurkanio pismom obelodanjuje kralju šta je uzrok vitezove smrti i optužuje Đinevru za neverstvo. Kralj se odriče svoje kćeri. Sama Đinevra, potresena i vešću i optužbama i očevom reakcijom, u bunilu je.

TREĆI ČIN:
Ariodante je, međutim, preživeo, i u obližnjoj šumi žali što mu bogovi ne daju da umre. Začuju se krici Dalinde, koja beži pred ubicama, Polinesovim ljudima plaćenim da uklone svedoka prevare. Ariodante ih otera od nje; tu će čuti njenu ispovest o prevari u kojoj je učestvovala iz slabosti.
Za to vreme, na dvoru, traži se vitez koji će mačem braniti Đinevrinu čast i život u dvoboju sa Lurkaniom. Naravno, prijavljuje se Polineso. Sledi susret Đinevre sa ocem, gde ona pokušava da izmoli oproštaj, ali to ne menja njen položaj. Polineso će se boriti za nju, iako ona to odbija.
Međutim, u dvoboju pobeđuje Lurkanio i smrtno ranjava protivnika; dok on izaziva bilo koga od prisutnih, pojavljuje se Ariodante, na opšte iznenađenje. Objasniće im sve, ali moraju oprostiti Dalindi. U međuvremenu Odoardo donosi vest da je Polineso, izdišući, priznao šta je uradio. Još je ostalo da kralj i Ariodante obaveste Đinevru, koja se u tamnici priprema za smrt, o srećnom razvitku događaja.
Dalinda, koja je napokon shvatila kakvog je čoveka volela, sada prihvata Lurkaniovu ljubav, i parovi se venčavaju u opštem trijumfu vrline, ljubavi i iznad svega istine.


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 17.06.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.

Нацртај робота – креирај свог робота


Нацртај робота – креирај свог робота

Конкурс НАЦРТАЈ БУДУЋНОСТ – КРЕИРАЈ СВОГ РОБОТА има за циљ промовисање године индустрије и нових смерова, техничар за роботику и техничар мехатронике у Политехничкој школи. Основни концепт конкурса је базиран на томе да ученици крагујевачких школа почну да размишљају о будућности, о томе како је виде, шта могу да очекују. Њихов задатак је био да […]


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 06.06.2009
Svrstano u: Programiranje | 0 komentara
Bez oznaka.