Arhiva postova meseca 'July, 2009'



”Otelo” u Metropolitenu 1995.


”Otelo” u Metropolitenu 1995.

Produkciju konvencionalnog reditelja Ilajdže Mošinskog osvetljavaju najmanje 4 elementa: tri glavne uloge i sjajni dirigent Džejms Livajn, koji u njujorškom Metropolitenu bez prestanka pokazuje (i dalje) nenadmašno dinamično shvatanje italijanskog romantičarskog repertoara. Što se Verdija i Pučinija tiče, malo ko danas može parirati ovom majstoru.

Plasido Domingo je, prema široko rasprostranjenom mišljenju, najbolji Otelo poslednjih decenija 20. veka (pre toga ova titula je pripadala slavnom Mariu del Monaku, koga je i Beograd imao prilike da vidi u davnim vremenima). Isticano je u kritici: on ne glumi Otela, on je Otelo. U vokalnom smislu 90-te su još uvek godine njegovog briljiranja – doduše on je i danas vrlo aktivan kao pevač ( i kao dirigent), i iako se ne može ništa prigovoriti njegovoj agilnosti uprkos godinama, ipak je normalno i razumljivo da njegov glas i tehnika nisu ono što su nekad bili. Prema shvatanju uloge, obraćanju pažnje na značenje i smisao teksta, prema impozantnoj fizičkoj pojavi, Domingo zaista dominira scenom, uvek skrećući pažnju na sebe. Sopran Rene Fleming, za koju su u mojim očima uvek bile rezervisane samo pohvale, dostojna mu je partnerka u ulozi Dezdemone; ona i sama tvrdi da je ova uloga kao stvorena za nju i da neverovatno dobro ”leži” njenom kremastom glasu. Svojom neusiljenom simpatičnošću Rene je oduvek lako plenila publiku.
Uloga Jaga je poverena baritonu Džejmsu Morisu. Ova uloga krije u sebi neke zamke: ako verujemo da je Otelo inteligentan čovek (što svakako jeste, s obzirom na svoj veliki uspeh kao vojnog stratega, i s obzirom na veliku ljubav Dezdemone prema njegovom duhu), ne sme se dopustiti da Jago bude prozirni nitkov, jer se onda degradira Otelova pronicljivost. Više puta je isticano u proučavanjima Šekspirove tragedije da Otelo naseda toliko lako na prevaru zato što je drugačiji, stran tome svetu koji ga okružuje, i usled toga mu je unekoliko poljuljano samopouzdanje, i podložan je manipulaciji. S druge strane, Otelo sa svojim idealističkim herojskim moralom nikad ne bi mogao da zamisli da je neko iz vojničkog, ratničkog reda, nečastan. Ovako nešto trebalo bi da podrazumeva svaki tumač Jaga, pa je ono što meni pomalo smeta kod Džejmsa Morisa ustvari njegov zlobni izgled (ali za greške pevača-glumaca uvek u operi treba okriviti reditelja, jer on sprovodi svoju zamisao i mora istrenirati pevače da glumom izraze ono što je potrebno).
U pogledu režije ovaj ”Otelo” nam ne donosi ništa naročito novo: Metropoliten je odvajkada imao izvesnih rezervi prema eksperimentisanju, pa se tamo uglavnom mogu videti uobičajene interpretacije koje ne odskaču od teksta. To, naravno, pruža okvir za potpuno uživljavanje u radnju i kontekst, vreme i prostor, što je važno za prvi susret sa bilo kojom operom, pa iz tih razloga ja nikad nisam protiv tradicionalnog viđenja. Estetika se u tom slučaju crpi iz elegancije prikazivanja, autentične scenografije i naročito kostimografije, a ne iz zamisli o novim značenjima. Ipak, izdvojimo jedan zaista fascinantan detalj: Otelo ne umire na Dezdemoninom lešu, već se dovuče ispod nje, kao nedostojan, tako da mu njena ruka, poput blagoslova ili oproštaja koji on želi, miluje lice.

Nemiri u kiparskoj luci pred doček pobednika Otela:
Pijani Kasio:
Dezdemona svojim prisustvom umiruje Otela pre njegove transformacije:
”Verujem u okrutnog boga, koji me je stvorio prema svojoj prilici” – Jago
Ljupka grupna scena: Dezdemona je okružena pratiljama, koje se dive lepoti njene osobe, što doprinosi da Otelo prvi put, ne zadugo, posumnja u istinitost Jagove optužbe:
Jago bez prestanka deluje na Otelovu uobrazilju; u ovoj sceni on se, ne bez razloga, nalazi nad Otelom:
Agresija:
Dezdemona se, u društvu Emilije (u pozadini), krotko prihvata ono što joj sudbina dodeljuje:
Vanredna, smerna, plemenita molitva ”Ave Maria”, u koju Dezdemona utkiva i svoj ljudski strah pred smrću:
”Judin”, poslednji poljubac: ko je više izmučen, žrtva ili agresor?
Čin je izvršen:
Predivna završna, Rembranta dostojna kompozicija mrtvih tela supružnika. Otelo se, prikupivši poslednju snagu, podvukao pod nju, da umre na nižem nivou, gde je sam sebe spustio:


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 13.07.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.

Đuzepe Verdi: ”Otelo”, sinopsis


Đuzepe Verdi: ”Otelo”, sinopsis


(Giuseppe Verdi: ”Otello”)

Jedno od najzrelijih Verdijevih ostvarenja doživelo je premijeru u Skali 1887, kada je Verdi imao već 74 godine. Zapravo, pre nego što je otpočeo rad na ”Otelu”, Verdi uopšte nije više nameravao da se bavi stvaranjem. Mladi pesnik i libretista Arigo Boito ga je na to ipak nagovorio, pokazavši mu nacrt za libreto prema Šekspirovoj velikoj tragediji, i tako ga potpuno pridobio, jer je Verdi obožavao Šekspira. Naravno, u pisanju i prilagođavanju libreta Verdi je zatim bio aktivan učesnik. Opera je na premijeri doživela apsolutni trijumf; američka pevačica Blanš Ruzvelt, koja je bila u publici, svedočila je u jednoj svojoj knjizi da je Verdi bio 20 puta dozivan na scenu, posle završetka predstave bukvalno je odnesen u hotel na rukama egzaltiranih obožavalaca, i do 5 ujutru su se mogli čuti uzbuđeni krici: ”Viva Verdi!”
Za potrebe opere, Šekspirov izvorni tekst je modifikovan, a radnja unekoliko skraćena i uprošćena. Ipak, može se reći da je ovo u dramskom smislu jedna od najboljih i najčvršće izgrađenih Verdijevih opera, jer se kompozitor čvrsto držao kompaktnosti samog originala. Sporednih epizoda uopšte nema, dramatika je vrlo intenzivna, vešto vođena u jednom pravcu, pa ova opera nema česte manjkavosti žanra: razvodnjenost i neubedljivost radnje. Sve ide u jednom dahu, toliko uzbudljivo da gledalac i ne stigne da razmišlja o strukturi, omađijan psihološkim prikazivanjem Otelovog preobražaja u lukavoj Jagovoj igri. I u muzičkom smislu, ovo je možda u celini najuspelija Verdijeva opera.

PRVI ČIN
Sa obale Kipra gomila uzbuđenih ljudi prati borbu dveju lađa na vidiku: protiv turske flote bori se, u ime Venecije, plaćeni vojskovođa, iskusni crnac Otelo. Kada već postane jasno da je pobedila lađa sa venecijanskom zastavom, počinju užurbane pripreme za slavlje. Zaplet otvaraju dvojica oficira, Jago i Roderigo, koji jedini ne učestvuju u opštoj radosti. Roderigo je očajan što se Otelo upravo toga dana oženio Dezdemonom, lepom Venecijankom u koju je on zaljubljen; Jago je pak ljubomoran na Kasia, koji je dobio unapređenje pre nego on. U ovoj tragediji glavni režiser, koji upravlja događajima i navodi ih na svoju korist, upravo je Jago, sa svojom perfidnom prirodom i beskrupuloznim ambicijama. Tako Jago pridobija naivnog i priglupog Roderiga za svoje ciljeve. Otelo se u jednom trenutku pojavljuje na sceni, samo da trijumfalno objavi pobedu, i da ga gomila bučno pozdravi, i odlazi na počinak. Jago sada počinje da deluje: natera Kasia da se napije, iako se ovaj isprva opire tome jer loše podnosi alkohol. Zatim Jago izazove čarku između njega i Roderiga, oni se potuku, i to se proširi na sve prisutne. U ovom haosu Jago s jedne strane raspiruje jarost pijanih vojnika, a s druge strane tobože pokušava da smiri situaciju. Otela je uznemirila buka i on, besan, izlazi u haljetku i autoritativno prekine svađu. Naravno, jedini Jago izgleda dovoljno priseban, i Otelo upravo od njega očekuje izveštaj, što on lukavo koristi da ispriča događaje onako kako on hoće. Kasio je strogo opomenut i raščinjen, a Jago već ubire prve plodove svojih spletki.
Izlazi Dezdemona i Otelo ostaje sam s njom, pošto su se svi razišli. Tu stičemo uvid u istorijat njihove uzajamne privlačnosti. Kako to da se devojka tako plemenitog roda zaljubila i udala za tamnoputog vojnika? Ona je u njemu zapravo videla romantičnog heroja koji je prošao kroz nebrojene opasnosti, koji je opčinio svojom istočnjačkom egzotikom, i neobično je uživala u njegovim pričama o opasnom i šarolikom svetu kakav ona ne poznaje. A on se naravno, osim u njenu lepotu, zaljubio i u njenu širokogrudost, zadivljen njenom zainteresovanošću i sposobnošću uživljavanja u njegove priče, i spremnošću da se uda za njega (kada svi drugi zaziru od njegove boje kože i čudnovatog života i porekla).

DRUGI ČIN
Jago sada želi da se prikaže i kao prijatelj Kasiu; nagovara ga da traži od Dezdemone (”koja vlada našim vladarem”) da zastupa njegovu stranu kod muža. Kasio smesta odlazi Dezdemoni, koja se upravo tu bavi, a Jago, za sebe, govori o svojim pobudama: tako on vidi prirodu i boga, kao suštinsko zlo, a sve što nije zlo – samo se tako čini ili pretvara. On je od prirode stvoren tako da mrzi sve što je dobro. Ako ga je takvim stvorila priroda, onda je i ona sama – zla. U književnim tumačenjima Šekspirovog ”Otela” postoje teorije da nijedna motivacija ne pravda do kraja Jagovo delovanje – ni ljubomora na Kasia, ni mržnja na Otela zbog toga, niti govorkanja da je Otelo zaveo njegovu ženu Emiliju; po tom shvatanju, Jago je oličenje zla po sebi, koje ni samo ne može razumeti svoje razloge, jer on se ne zadovoljava kad postigne svoj cilj, da zauzme Kasiov vojni položaj, već hoće da sasvim uništi Otela. Upravo su i Verdi i njegov libretista Boito pobornici ovakvog shvatanja. U ovom Jagovom pevanom monologu oseća se misaoni, ponešto filozofski odnos prema predmetu: to je princip života, a šta se dešava kad dođe smrt i posle smrti? Ništa – zagrobni život ne postoji. Otud za Jaga ne postoji nikakvo merilo moralnosti.
Baš u pravom času nailazi Otelo, da vidi u okrajku scene Dezdemonu i Kasia, koji se smesta povuče, postiđen od Otela. Ovaj ne bi obratio veću pažnju na to, da tu nije Jago, koji polako, postepenim, nikad dorečenim sugestijama, usađuje crv sumnje i ljubomore u Otelove misli. Zašto se Kasio tako brzo povukao ako je pošten pred Otelom? Da li su se Kasio i Dezdemona poznavali pre Otelovog venčanja? Otelo, vi ste časni i pošteni, a takvi često ne uviđaju prevaru (ova Jagova izjava pršti od ironije). Jago nikad ne ide predaleko, uvek ostavlja mogućnost da se povuče u slučaju opasnosti. Jednom kada pomuti Otelov duševni mir, on hladno posmatra kako otrov deluje, i povremeno dolije malo ulja na vatru. Čak upozorava Otela da se čuva ljubomore, jer ona uništava svoju žrtvu i svog nosioca.
Otelov bes, izvanredno predočen muzičkom karakterizacijom koja je jedna od najjačih Verdijevih strana, ugušen je idiličnom scenom u kojoj Dezdemona, okružena pratnjom, privlači njegovu pažnju svojom ljupkošću, i izaziva sumnju u Jaga: ”Oh, ako je ona grešna, onda se nebo ruga samom sebi!”. Međutim, to traje veoma kratko. Ona odmah prilazi mužu i počinje da se zauzima za nesrećnog Kasia; to Otela odmah ljuto žacne, a pogotovu kad ona uporno nastavlja da moli, iako vidi njegovo neraspoloženje. On čak postaje grub prema njoj, i ona, misleći da mu nije dobro, vadi maramicu (njegov prvi poklon) i briše mu čelo. Ali on odbacuje maramicu od sebe; sa poda je diže Emilija, Jagova žena a Dezdemonina pratilja, i, dok Dezdemona pokušava da smiri Otela, nijedno od njih ne obraća pažnju na maramicu. Nju Jago otima od svoje žene i zapreti joj da ćuti, iako ona ne sumnja da je u pitanju neka spletka. Zapravo, Jago planira da maramicu podmetne Kasiu, ili da je ostavi u njegovoj sobi.
Jago izmučenom Otelu ne da mira. Ključ njegovog uspeha je upravo u tome što ne pušta Otela ni na trenutak da ostane sam sa sobom, da preispita argumente ”pro et contra”, već ga neprestano progoni, u isti mah ga muči i prividno teši, upravlja svim njegovim osećanjima. Naravno, on mora ubrzavati Otelovu osvetu i iz bojazni da se ne otkrije prava istina, što bi se svakako uskoro desilo jer Jagova priča krije neke nelogičnosti koje trezveni mozak može otkriti bez mnogo muke. Sada, Otelo je toliko razjaren i rastrzan između svojih sumnji da je spreman da ubije Jaga ako se ispostavi da su njegove optužbe lažne; to ovog obavezuje na smeliji i konkretniji korak, da smesta opskrbi nešto što bi moglo ličiti na dokaze. Prvi od njih (kome Otelo uopšte ne mora da veruje, ali u svojoj zaslepljenosti to ipak čini) je tobožnji san Kasia, dok je spavao u istoj prostoriji sa Jagom: u tom snu Kasio je mrmljao reči ljubavi prema Dezdemoni i pravio pokrete kao da je ljubi. Tu već Otelo potpuno ludi od bola, dok zamišlja kako Kasio vodi ljubav s njegovom voljenom ženom. A onda ključni argument: da li Otelo zna gde se u ovom trenutku nalazi maramica, uspomena njegove majke, koju je poklonio svojoj ženi? Jago je baš maločas video u Kasiovoj ruci. Otelo se sad zaklinje na osvetu; kao vrhunac ironije, i Jago se pridružuje zakletvi – da će svom dušom pripadati samo Otelu i njegovom cilju.

TREĆI ČIN
U holu dvora Jago saopštava Otelu svoju nameru za konačno ”razotkrivanje” Dezdemoninog neverstva: dovešće tu Kasia da bi s njim zapodenuo razgovor o Dezdemoni i maramici, a Otelo, prikriven, treba da pažljivo sluša.
U međuvremenu dolazi do suočavanja Otela i Dezdemone nasamo. Veoma je važno uočiti jednu stvar: prilikom svakog susreta sa njom, Otelo se najpre, zanesen njenim anđeoskim izgledom, poljulja u uverenju o njenoj preljubi, ali ona uvek iznova počne da uporno poteže pitanje Kasia (ne znajući da je Otelo sumnjiči upravo s njim), tu ga razjari preko svake mere i on počinje da je maltretira. I tada, koliko nju, toliko muči i sebe tom agresijom prema ženi koju ludo voli. Sada, on joj se najpre žali na glavobolju; ali maramica kojom mu briše čelo nije ona maramica, i tu on izgubi kontrolu, pogotovu kad ga ona počne sumnjičiti da time želi da zabašuri pitanje Kasiove nevolje. Upozorava je Otelo: u tu maramicu utkana je magija, i onome ko je izgubi ona donosi propast! Ovu mučnu scenu Otelo prekida tako što tera ženu od sebe, pošto je nazvao kurvom. Upravo tada ulazi Jago i upozorava ga: Kasio stiže, treba da se sakrije.
Odmah Jago počinje da zadirkuje Kasia o ženi koja je zaljubljena u njega; ono što Otelo ne zna, to je da se radi o bludnici Bjanki, a ne o Dezdemoni, i on smatra da se Kasiov nipodaštavajući smeh odnosi upravo na nedostojnu ljubav Dezdemone. Još kad Kasio počne da maše maramicom (za koju misli da ju je Bjanka zaboravila u njegovom krevetu), zaslepljenom Otelu više nije potreban nikakav dokaz. Začuju se trube koje oglašavaju dolazak venecijanskih poslanika u dvor. Kasio odlazi, a Jago ubire plodove svog nevaljalstva: nudi se da lično ubije Kasia, a Otelo će se razračunati sa nevernicom. Ne treba da je otruje, već da je zadavi u postelji, koju je okaljala, savetuje Jago. ”Tvoja pravednost mi godi”, rezonuje Otelo.
U dvorani za primanje nalaze se i pridošlice, poslanici venecijanskog vojvode, kao i Otelovi zvaničnici. Tu, pred svima, Dezdemona ponovo moli da Otelo vrati Kasia u milost, računajući na podršku prisutnih; ali on je na to siledžijski ošamari pred celim dvorom. Dok su svi skamenjeni od čuđenja, Otelo otvara pismo od vojvode, koji ga poziva natrag u Veneciju nekim poslom, a na njegovo mesto postavlja Kasia. Naravno, on će poslušati. Dok Dezdemona plače a svi je sažaljevaju i teše, Otelo se i dalje u sebi lomi, videći je tako rastuženu, a Jago nagovara Roderiga da mora iste večeri ubiti Kasia, inače će Dezdemona otići s mužem u Veneciju i izmaći mu možda zauvek.

ČETVRTI ČIN
U kamernoj atmosferi spavaće sobe zamišljena i setna Dezdemona se sprema za počinak, uz Emilijinu pomoć. Prema nekoj vrsti ženskog instinkta ona razmišlja o smrti, sećajući se neke služavke koja je poludela zbog ljubavi i pevala pesmu o žalosnoj vrbi. Sada i Dezdemona evocira tu melodiju, koja joj se cele večeri vrti po glavi. Emilija iznosi venčanicu u kojoj Dezdemona želi da bude i sahranjena (jer ona je u ovom komadu, iznad svega, supruga – u tom svojstvu će i umreti) i ostavlja na krevet, pa odlazi, a Dezdemona se moli pred počinak – čuvena ”Ave Maria”; to Dezdemoni pridaje naročit venac tragike, jer se ona pokazuje kao skrušena, religiozna osoba koja će umreti mučenički, nevina. Kad ona zaspi, polako ulazi Otelo, prikrada se krevetu, ali nema srca da je ubije zaspalu. Zato je nežno budi sa tri poljupca (što neke podseća na Judina tri poljupca) i kaže joj da će joj ostaviti vremena da se brzo pomoli, jer ne želi da ubije i njenu dušu. Tek sada, na njenu molbu, on joj otkriva da je Kasio pod sumnjom kao njen ljubavnik. I ovde Dezdemona postavlja logičan zahtev: ispitati Kasia lično (čega se Otelo nijednom nije setio), ali za to je kasno, jer Kasio je već mrtav, kako Otelo misli. Dezdemona, vrišteći i otimajući se, moli za svoj život, ali Otelo je lako savlada i zadavi. Emilija kuca na vrata – Kasio je ubio Roderiga (a trebalo je obrnuto), i sada Otelo shvata, doduše kasno, da je živ čovek koji može da obelodani istinu. U tom času Dezdemona, koja još uvek nije mrtva, procedi da se sama ubila i izdahne. Otelo, međutim, prizna svoju krivicu, ali uviđa njenu plemenitost i počinje da sluti mračnu istinu. Svi hrupe u sobu, čuvši Emilijine užasnute krike. Na samom kraju u operi postoji znatna težnja za pojednostavljenjem – pošto je Emilija raskrinkala Jaga, otkrivši pred svima šta se ustvari desilo sa maramicom, Jago beži, ljudi trče za njim, a Otelo ostaje u sobi i ubija se. Na samrti, sakupi dovoljno snage da se dovuče do ženinog leša, poljubi joj usne i umre na njoj. Nema njegovog oproštajnog govora upućenog prisutnima kao u Šekspirovom tekstu, niti očajničkog pitanja Jagu zašto je opčarao njegov um i dušu, na šta Jago neodređeno ali kategorično odgovara: nemoj me pitati ništa, jer više nijednu reč neću reći. Tako se jedino moguće objašnjenje Jagovog nevaljalstva ispostavlja zapravo kao velika zagonetka.

(Na slici: Lorens Olivije kao Otelo i Megi Smit kao Dezdemona u klasičnoj filmskoj realizaciji iz 1965.)


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 11.07.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.