Arhiva postova meseca 'August, 2009'



”Vocek” u Berlinskoj državnoj operi 1994.


”Vocek” u Berlinskoj državnoj operi 1994.
Kapetan i Vocek u uvodnoj sceni: ukočena i neprirodno postavljena tela, bezumnički pogledi.
Doktor kori Voceka što ga je video da piša uza zid na ulici:
Marija je najpre seksualno stimulisala Tamburmažora, onda se iskreno opire, onda mu se otvoreno nudi:
Posle čina preljube, gleda svoj lik u slomljenom ogledalu koje joj, ne slučajno, pruža njen sin:
Kasnije, Vocek posmatra kako Marija zaneseno igra sa ljubavnikom:
Marija Magdalena:
Nad biblijskom paralelom:
Okrvavljeni Vocek posle ubistva, u kafani:
Utapanje:

Već na prvi pogled trebalo bi da bude najmanje tri razloga za vrhunsko uživanje u ovoj produkciji, pa i DVD-u: glavna ženska uloga – dramski sopran Valtrod Majer, dirigent Daniel Barenboim i reditelj Patris Šero. Da krenemo straga: Šero je najširoj publici poznat po režiranju filma ”Kraljica Margo”, ali njegov rad na operi je, mislim, još impresivniji. U poslednjih 30-ak godina (iako nije uvek bio jednako aktivan) on je možda prvo ime kada je u pitanju duboko oslikavanje karaktera, osmišljena i humanizovana interakcija među licima na sceni, svrhovita motivacija postupaka. (Ovo je na ovom blogu tek početak priče o njegovim radovima; još mnogo reči će biti naročito o ”Prstenu Nibelunga” iz 1976. i o ”Tristanu” iz 2007, koji je još uvek na repertoaru Skale u Milanu.)
Aspekti Bergovog (tačnije Bihnerovog) teksta koji najviše interesuju Šeroa tiču se nagoveštavanja ljudske drame koja se odvija u siromašnoj Vocekovoj, na jedvite jade sklepanoj i rasklimatanoj porodici. Tekst bi možda, po svojoj prirodi, sugerisao neko šire sociološko i kulturološko čitanje, koje bi, međutim, operu koja traje nešto malo preko sat i po dosta opteretilo i narogušilo. Ovako, to je intimna, ali ne manje reska drama onesposobljenosti nekolicine malih ljudi za sasvim običan, minimalni život.
Ako bi se libreto ove opere shvatio kao okvir (koji je postavio glavom kompozitor) jednog naturalističkog eksperimenta o životu ljudi u društvenim okovima, Šeroov umetnički postupak, potpomažući se muzikom (i obratno), pokazuje unutrašnje reakcije koje bujaju u tim ljudima, ali, po prirodi stvari, isuviše su sabijene iznutra da bi uzele maha da se ispolje. A sile koje ih sabijaju otelovljene su ne toliko u društvenom poretku (kako je hteo Bihner u svojoj drami), koliko u ljudima koji su glavni simptomi dehumanizovanosti sveta – Kapetana i Doktora u prvom redu. Tako, ljudi se ponašaju i izgledaju kao sablasne lutke – to se dobro opaža već na samom otvaranju prvog čina, u dijalogu između Voceka (bariton Franc Grundheber) i Kapetana (tenor Grejem Klark), dvojice nikogovića od kojih je jednom data moć nad drugim. Suštinski nikogovići su upravo Kapetan i Doktor, ljudi sa funkcijama i odgovornostima, i u skladu s tim groteskno predstavljeni. Vocek je čovek koji, u iščašenoj životnoj situaciji, ne ume ili ne može da zdravo usmeri svoju ljubav prema Mariji, kao ni da savlada strah da ne ostane sam u nesreći, pa se to pretvara u destruktivnu, ludačku ljubomoru.
Jedini lik na sceni koji je donekle očuvao životne instinkte, pa i sokove, je Marija – uloga kao stvorena za ”scensku životinju” (po njenim sopstvenim rečima) Valtrod Majer. Ona apsolutno uživljeno pokazuje da je ono što je Mariju sačuvalo od destrukcije upravo splet snažnih osećanja prema ljudima koji je okružuju – prema sinu i prema samom Francu Voceku, prema kome gaji ambivalentno osećanje seksualne dosade, ali duboke privrženosti stvorenju koje s njom deli ono malo dobrih stvari koje ima. Marija je žena koju određuju dve stvari, obe apsolutno neutažive: čulnost i pokajanje, i u tom smislu je izvanredna metafora Marije Magdalene, sa kojom se ona i nehotice poistovećuje. Elektricitet koji Marija-Valtrod Majer sipa oko sebe svojom erotičnošću pleni sve likove na sceni; ali isto tako i pažljivo razrađeni detalji, kao što je postiđen i pogružen, ali odlučan i nagao pokret ruke kad uzima novac koji je Vocek dobio od Doktora kao bonus za izigravanje zamorčeta; izvanredno su izražajni i povremeni izleti Marijinog pogleda, potpuno bezizgledni, koji pokazuju postepeni pad u ludilo, u koje su ostali akteri već odavno upali.
Doktora, koji se takođe odlično uklapa u koncept totalne poremećenosti ljudskih odnosa, peva i glumi bas Ginter fon Kanen.
Inače, za izvanredno ukusno postavljenu scenografiju zahvalni smo Ričardu Peduciju; kuće, barake i udžerice u kojima se radnja odvija predstavljene su velikim četvrtastim okvirima raznih boja, koji se smenjuju na sceni i pokreću se za vreme radnje.
Muzička realizacija se po kvalitetu odlično slaže sa drugim aspektima ove zaista antologijske produkcije. Za nju je odgovoran i inače izuzetni, uvek impresivni Daniel Barenboim.

Odlomak, scena ubistva:


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 30.08.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.

Alban Berg – ”Vocek”, sinopsis


Alban Berg – ”Vocek”, sinopsis

(Alban Berg: ”Wozzeck”)

Premijeru je ova opera imala 1925, skoro 10 godina nakon što je započeta, jer je Prvi svetski rat sprečio Berga da intenzivnije radi na njoj. Na komponovanje ovog dela Berga je podstakla pozorišna predstava koju je pogledao 1914. – komad nemačkog pisca Georga Bihnera, ”Vojcek”, kratka, sirova i nedovršena drama sa brutalnom tematikom iz života siromašnih, dekadentnih slojeva sa ivice društva (inače, drama je uzela događaj iz novinskih hronika, koje su pisale o siromašnom vojniku Vojceku koji je počinio ubistvo iz ljubomore). Tekst je prilagodio sam Berg (zapravo, samo ga unekoliko skratio).

Učenik Arnolda Šenberga (kompozitora ekspresionizma koji je naročito poznat po inovacijama koje su razorile tradicionalno shvatanje harmonije), Berg u svojoj prvoj operi koristi atonalnost – izbegava uspostavljanje bilo koje muzičke lestvice. Naravno, to je u svoje vreme izazvalo priličnu buku, a 1933, u vreme uspona naci-režima ova opera je, kao i istoimena drama, proglašena dekadentnom i zabranjena. Njen muzički izraz je ipak mnogo manje agresivan od nekih kasnijih modernih ostvarenja, i najveći kvaliteti su izvanredna ekspresivnost i dramatika (primetna naročito u orkestarskom interludijumu pred završnu scenu. Karakterističan je tzv. Sprechgesang, ekspresionistički (mada u suštini mnogo stariji od ekspresionizma) vokalni manir koji je negde na sredini između pevanja i govorenja. Pored Šenbergovog, vidan je i uticaj malerovskog romantizma. Danas se ”Vocek” relativno često izvodi, naravno u operskim kućama koje raspolažu visokokvalitetnim ansamblom i dirigentom.

PRVI ČIN
Kapetana u njegovoj odaji brije Franc Vocek, priprosti, siromašni vojnik koji ovakvim uslugama zarađuje nešto malo dodatnog novca. Kapetan mu prebacuje zbog nervoze i grozničavosti koju Vocek ispoljava dok radi; ali glavnina razgovora (koji je uglavnom jednosmeran) tiče se Vocekove nemoralnosti – on ima kopile iz divljeg, neblagoslovenog braka sa nekom ženom sa ulice, Marijom. Vocekovo skromno viđenje stvari: moral je lepa stvar, ali siromašni ga ne mogu sebi priuštiti. Osim toga, ne bi trebalo da bog brani pristup na nebo jednom crviću čiji roditelji nisu primili blagoslov pre nego što su ga napravili. Kasnije, na polju van grada, Vocek i njegov drugar Andres seku drva, i dok Andres razuzureno peva neku narodnu pesmicu, izmrcvarenoj Vocekovoj mašti priviđaju se utvare kojima pridaje apokaliptični značaj. S druge strane, njegova nevenčana žena Marija se pred svojim kućerkom prepire sa komšinicom Margret oko toga koja od njih dve više gleda u muške pantalone, jer je upravo prošao odred vojnika i Marija komentarisala njihovu privlačnost, a osobito njihovog Tamburmažora. Posle svega Marija peva uspavanku svome sinu: ti si tek dete jedne kurve, ali kako je tvoja majka srećna dok te gleda! Nailazi Vocek, potpuno pometen prikazom koju je uveren da je video. Njegovo teško duševno stanje zbunjuje i obeshrabruje Mariju. Još jedan od ništavnih poslića koje Vocek radi da bi obezbedio još neku paru je izigravanje zamorčeta lokalnom doktoru radi njegovih medicinskih ogleda. Sada ga doktor prekoreva što ga je video kako piša uza zid na ulici; zatim se naslađuje vizijom slave koju će steći nakon teze koju trenutno primenjuje u praksi na Voceku, zabranivši mu da jede ma šta drugo osim graška. Za to mu daje dodatna tri groša. Približila se noć i Marija se pred kućom upušta u flert sa zgodnim Tamburmažorom. Njegovom navaljivanju i grubim seksualnim aluzijama ona se najpre pomalo opire, ali prilično lako popušta i uvodi ga u kuću.

DRUGI ČIN
U svojoj sobi Marija se ogleda u slomljenom ogledalu, i divi se zlatnim minđušama koje je očigledno dobila od Tamburmažora posle obavljenog posla. Dolazi Vocek i sumnjičavo je ispituje za minđuše: kako to da on nikad nije našao na ulici dve odjednom. Ipak, nema snage za trajnu sumnju, nežno posmatra zaspalog dečaka i daje Mariji svoju dnevnu zaradu. Marija, ostavši sama, preispituje se i oseća grižu savesti zbog neverstva. Na ulici sreću se Doktor i Kapetan i upuštaju se u isprazno prepucavanje, ali nailazi Vocek – pravi čovek za sprdačinu, i oni ga peckaju aluzijama: da li je možda nekad našao u supi dlaku nekog drugog muškarca, npr. nekog tamburmažora; štaviše, ako požuri, možda će dlaku naći i na izvesnim rumenim usnama. Vocek se poraženo osmejkuje i brani da ga ostave na miru, jer je samo bednik koji na svetu nema ništa drugo ( – osim Marije). U sledećoj sceni on se suočava sa Marijom, razjareno je optužuje dok se ona pravi blesava. Kad on zamahne da je udari, ona ga zaustavi – neka joj zarije nož u srce, ali ne sme da je udari. Iste večeri u pijanoj kafanskoj atmosferi Vocek je okružen drugarima i raznim uličnim ženama. U jednom času opazi Mariju kako zaneseno pleše sa Tamburmažorom. Kasnije, njegovom nervnom rastrojstvu još više doprinosi pojava nekog idiota koji vazda govori o krvi. U barakama, na spavanju, Vocek želi da se poveri pospanom Andresu o onome što ga muči, ali ovaj ga jedva sluša; uto dojuri pijani Tamburmažor i stane se hvaliti o svom seksualnom podvigu sa jednom strastvenom ženom. Kojom? Valjalo bi pitati ovoga što stoji tu, pokunjen. Tamburmažor izaziva Voceka u borbu, koja je ipak neravnopravna, i Vocek ostaje isprebijan i okrvavljen na podu.

TREĆI ČIN
Marija u svojoj sobi sa dečakom prevrće Bibliju i čita poglavlje o Mariji Magdaleni, bludnici koju Hrist nije žigosao, već joj je oprostio. Oseća uzbuđenje i moli se.
Naredna scena odvija se na stazici kraj jezera. Tu je Vocek odveo svoju ženu i ne dozvoljava joj da se vrati kući. Poslednji put ljubi njene rumene usne (koje smatra slađim od samog greha) i prereže joj grkljan u trenutku rađanja krvavog meseca. Kasnije, u istoj onoj kafani igra se polka. Prisutni Vocek želi da vodi ljubav sa Margret, ali ona primeti krv na njegovoj ruci. Gomila se okuplja, a Vocek beži ka jezeru, da bi bacio nož kojim je ubio Mariju; dok posmatra nož koji tone u vodu, pokušava i sam da se opere od krvi kojom mu se čini da je sav izmazan, i davi se. Tu su negde u šetnji Doktor i Kapetan, kojima se čini da su čuli uzvik davljenika, ali ne smeju da se približe jezivoj obali.
Pred finalnu scenu orkestar svira dramatični interludijum, za kojim sledi jutarnja scena na ulici. Tu se igraju deca, među kojima i Marijino dete; kažu mu da mu je majka mrtva, na obali jezera, i trkom odlaze da je vide dok je još nisu sklonili. Čini se da dečak ne razume ono što je čuo – on nastavlja da se neko vreme ljulja na zamišljenom konjiću a onda i on odlazi nekud.

(Slika je preuzeta iz filma ”Vojcek”, Vernera Hercoga, iz 1979. Naslovnu ulogu igra Klaus Kinski.)


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 20.08.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.

IN MEMORIAM Hildegard Berens…


IN MEMORIAM Hildegard Berens…

18. avgusta 2009. umrla je u Tokiju jedna od vrhunskih dramskih soprana u poslednjih 30-ak godina. Među njenim ulogama su svakako nezaobilazne Brunhilda, Saloma, Marija (u Bergovom ”Voceku”), Toska. Nastupala je sa imenima poput Herberta fon Karajana, Leonarda Bernštajna, Karla Bema i dr.


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 20.08.2009
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.