Arhiva postova meseca 'September, 2010'



Reditelj i gledalac – sukob interesnih sfera, iz ugla jednog laičkog posmatrača


Reditelj i gledalac – sukob interesnih sfera, iz ugla jednog laičkog posmatrača
(ili: 
You see one, you’ve seen them all)
Šta je ono što prvo upada u oči jednom prosečnom gledaocu modernih operskih postavki? (Uzgred budi rečeno, gledaocu koji najčešće sedi u poslednjem od svih loših mesta – svojoj sopstvenoj fotelji.)
Pražnjenje semantike kao jedna mogućnost, a poigravanje sa koncepcijom asocijativnosti (koja je u samim temeljima postmodernističkog senzibiliteta – kako bi se reklo, opšteljudsko iskustvo odavno je prikupilo svaku priču koja uopšte može biti ispričana; jedino što je još ostalo, to je cediti značenja, nijanse, rekonstruisati i dekonstruisati ono što je dato) – kao druga mogućnost. Neke produkcije zadovoljavaju se time da izmeste priču u sasvim drugačiju vremensko-prostornu ravan, da iz te promene izvuku ono što se još da izvući. Druge kao da teže da navlaš i u potpunosti izgube kontakt sa tekstom. (Naravno, govorim o tendenciji, ne ulazeći u to koliko ona daleko ide u praksi.) One se na tekst ne oslanjaju, ne referišu, čak se ni ne pozivaju. Reditelj ne vodi dijalog sa tekstom, čak ni monolog povodom ili prigodom njega. U nekim, najekstremnijim slučajevima, reditelj čak i ne čita tekst.  Strogo uzev, to se ne može smatrati ni kreativnim pristupom u najosnovnijem značenju te reči; ovaj proces nije činjenje, već raščinjavanje, razglobljavanje slike koja je isprva posedovala celovitost i čvršću ili labaviju strukturiranost. To je proces suprotan procesu interpretacije, koja podrazumeva ili što svestranije sagledavanje problema, ili što dublje poniranje u jedan, odabrani njegov aspekat; ovde se, u svedenim slikama, fingira nemoć izražavanja. Uz saradnju scenografa, kostimografa i koreografa, postiže se da u praznom prostoru, minimalistički osmišljenom (ili: neosmišljenom, reći će zlobnici), sav glamur i šarolikost koje bismo inače očekivali budu ispeglani i svedeni na geometriju; likovi nisu karakteri nego figure, koje se pokreću kao mehaničke igračke na navijanje. Interakcija ne postoji; agon gubi smisao. Ne bih to nazvala ni ciljanim napadom na čula gledaoca-nostalgičara, zaljubljenika u estetiku imanentnu operskom žanru, u markiranost, bombastičnost i napregnutost operskog izraza; takav gledalac ovde nije, recimo, šokiran skandaloznim prikazom dobro poznatog i voljenog sižea – on je pre uvređen odsustvom interpretacije, emotivnim i intelektualnim otklonom. Taj pristup nije agresivno pridavanje značenja, već bezobrazno oduzimanje, skidanje slojeva sa glavice luka, dok ne ostanu samo imena i reči koje zvone i teku kroz muziku, koncept koji je bivši, čiji se obrisi mogu prepoznati još samo na papiru sa notama i libretom.

Neću da potežem pitanje inventivnosti pojedinih reditelja koji se bave ovakvim vidom posla. Zanima me njihovo opredeljenje kao fenomen modernog muzičkog teatra. Zašto su, na kraju krajeva, toliko oštro protivstavljena mišljenja ljubitelja opere o ovome? Zašto jedan Germanac danas mora da putuje na jug ako želi da vidi ‘’dobru, staru, tradicionalnu produkciju’’…  Tajna harizme koju operski žanr isijava je u svesnom (često neumerenom i nekontrolisanom) nagomilavanju utisaka. Ta kumulacija ne teče sračunato, postepeno i studiozno; ona je u službi muzičko-scenske dinamike, ona nema vremena da razmatra svoje dejstvo i njegove posledice. Nastaje vrlo specifična razmena energije, jedinstvena u svetu teatra: dinamika koja gura dramsku radnju napred ima nad sobom jednu višu, suverenu, vanscensku volju, koja drži sve konce u svojim rukama, tačnije u svojoj dirigentskoj palici. A opet, dirigentovo polje delovanja nije u ravni prikazivanja, već u ”slušnoj” ravni, dakle podleže sasvim drugačijim receptorima! Ali i dirigent je neka vrsta žreca kompozitorovog, a ovaj ume da iznenada u napetu, konfliktnu situaciju uvede, na primer, jednu razuđenu ljubavnu ariju, čiji tekst ne donosi ništa novo, i samim tim, a pogotovu u kombinaciji sa odgovarajućom muzičkom podlogom, postane neumoljiv faktor retardacije. Ništa ne razrešava, nema dramsku ulogu, ne kazuje ništa što se već ne zna, a opet – posle prvog susreta, bez te arije već ne možete ni zamisliti operu… Ma koliko se neki teoretičari umetnosti trudili da pokažu kako je opera, kao sinteza umetnosti, fiks-ideja koja se u praksi nikad ne može sprovesti do kraja, u toj tački recepcije dešava se da sve mogućnosti teoretskog metoda pro et contra nekako presuše. Analitičko oko ima lak zadatak ako želi da uoči mane u ovoj vrsti pozorišta; ali kada se nađe u zamračenoj dvorani gde Njeno apsolutističko, despotsko Veličanstvo Opera puca iz svih oružja, ostavivši otvorenim samo jedan smer komunikacije, ono će morati da ućutka svu svoju analitičnost. Dakle, opera je jedno dejstvo, akcija, spektakl. Ona računa sa odvajkadašnjim ljudskim slabostima prema određenim temama. Mogu takve teme u svetlu naše estetike, izgrađene na višemilenijumskom iskustvu, delovati iznošeno, neukusno. Ali ona zna kako da ih upotrebi, zna i kako da manipuliše masom, koja se tako snažno emotivno angažuje da ne može a da glasno ne skandira, pozdravlja, psuje, gađa cvećem…  Opera bolje nego i jedan današnji žanr zna šta to znači katarza.


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 30.09.2010
Svrstano u: Muzika | 0 komentara
Bez oznaka.

ОШ”Карађорђе”, Београд


ОШ”Карађорђе”, Београд
Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 28.09.2010
Svrstano u: Razredna nastava | 0 komentara
Bez oznaka.

Здраво свете!


Здраво свете!

Welcome to WordPress.com. This is your first post. Edit or delete it and start blogging!


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 28.09.2010
Svrstano u: Razredna nastava | 0 komentara
Bez oznaka.