Postovi iz kategorije 'Muzika'



Film-opera ”Seviljski berberin” iz 1972.


Film-opera ”Seviljski berberin” iz 1972.







Po običaju reditelja Žan-Pjer Ponela (i kuće Deutsche Grammophon), i ovo je ostvarenje koje omogućuje pun audio-vizuelni užitak. Naglasak je na živosti predstavljanja komičnih karaktera i dinamike radnje, ali tako da to ipak zadržava neodoljivu čar scenskog prikazivanja, pa nijednog trenutka nemamo iluziju da gledamo film sa muzičkom pozadinom (kao što je slučaj sa Miteranovim filmom ”Madam Baterflaj”) – ovo se još uvek doima na prvom mestu kao opera. Stil obrade priče, kao i scenski i drugi detalji, ponoviće se 4 godine kasnije u Ponelovoj ”Figarovoj ženidbi” (koja je, igrom slučaja ali i zbog redosleda nastanka, na ovaj blog dospela pre ”Berberina”).

Grofa Almavivu igra tenor veoma svetle, lirske boje, Peruanac po rođenju, Luiđi Alva. Zdravi i životni kontrast ovom pomalo vragolastom, ali ipak gotovo otužno sentimentalnom liku predstavlja Figaro, bariton Herman Prej, bez čije se domišljatosti i optimističke energije ništa ne bi moglo razrešiti. Inače, mnogi Preja smatraju najuspelijim Figarom 3. četvrtine 20. veka, naime posle legendarnog Tita Gobija koji je ovoj ulozi udahnuo šarm kojim i danas pleni. Španski mecosopran, Tereza Berganca, tumači ulogu veoma ljupke i vesele Rozine – devojke koja ima nešto romantike u sebi, pošto je veoma mlada, ali je i čvrsto rešena da se oslobodi svog neželjenog tutora i udvarača sve dok dobija podsticaje i podršku od tobožnjeg Lindora. ”Basso buffo” (komični bas) Enco Dara, još prema zamisli kompozitora, a nju sledi i Ponel, predstavlja džangrizavog, ali još uvek simpatičnog starog Bartola; nekako se na kraju nameće utisak da predmet njegove požude možda i nije bila Rozina u prvom redu, već novac koji uz nju ide, tako da starac iz zbrke izlazi potpuno zadovoljan. U svakom slučaju, ova opera ne sadrži onakvu socijalnu crtu kakva se primećuje kod Mocarta u obradi slične materije sa gotovo istim likovima. Prvi Rosinijev cilj je da osvoji svoju publiku izvanredno prijemčivom i bogatom muzikom, i da zabavi dinamičnom i zanimljivom radnjom.

Orkestrom i horom Skale upečatljivo i ubedljivo diriguje Klaudio Abado.

”Largo al factotum”

”Una voce poco fa”

”Dunque io son”


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 11.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara
Bez oznaka.

Đoakino Rosini: ”Seviljski berberin”, sinopsis


Đoakino Rosini: ”Seviljski berberin”, sinopsis

(Gioachino Rossini: ”Il barbiere di Siviglia, ossia L’inutile precauzione”)

Nekih tridesetak godina posle Mocartove slavne komične opere ”Figarova ženidba”, mladi kompozitor Đoakino Rosini (1792-1868) sklopio je ugovor da napiše još jednu operu sa visprenim berberinom Figarom kao glavnim junakom, ponovo sa libretom inspirisanim komadom Bomaršea. Doduše, delo sa istim nazivom je već postojalo – napisao ga je tada veoma cenjeni, a danas prilično zanemareni italijanski kompozitor Đovani Paisielo. U znak poštovanja prema starom i uvaženom maestru, Rosini mu je pismom obrazložio da nema ambiciju da mu bude konkurent, već da prosto želi da na svoj način obradi ovo štivo, koje ga je zaintrigiralo iz drugačijeg ugla. Od strane samog Paisiela nije bilo nikakvih smetnji (poželeo mu je uspeh), ali su zato njegove pristalice ruinirale premijeru (1815.) zvižducima i ismevanjem. Ipak, bilo je i oduševljenih gledalaca, koji su naredne noći pod prozorom deprimiranog Rosinija uzvikivali: ”Bravo, bravissimo Figaro!”. I danas ovo je jedna od najomiljenijih opera, i ona već na prvom gledanju osvaja simpatije svojom neuzdržanom šaljivošću, životnošću i šarmom.

PRVI ČIN
U zoru grof Almaviva, okružen muzičarima, peva serenadu mladoj lepotici Rozini, štićenici starog i dosadnog Don Bartola. Almaviva ne želi da ga devojka zavoli zbog njegove titule i bogatstva, već zbog njega samog, zato je obučen kao siromašni student, i dao je sebi ime Lindoro.
Kako Rozina ne reaguje na udvaranje, razočarani grof otpusti muzičare i sprema se da ode. Međutim, misli mu prekine prolazak samozadovoljnog momka, berberina Figara koji je krenuo da otvori svoju radnju, i peva jako poznatu ariju ”Largo al factotum” (radije ne bih prevodila jer u srpskom teško da postoji adekvatan izraz; ”factotum” je osoba toliko vešta i snalažljiva da odlično obavlja mnoge različite vrste poslova). Tako se Figaro već na samom početku deklariše kao neko ko će, zbog svoje pronicljivosti, imati presudan uticaj na mnoge zaplete, i bez koga se ne može kad su smicalice u pitanju. Grof ga angažuje da mu pomogne, i motiviše ga pozamašnom nagradom u zlatu, što Figaru ulije potpunu spremnost da mu se nađe na usluzi. Kako je doktor Bartolo sumnjičav, džangrizav i iznad svega ljubomoran starac (jer potajno planira da se oženi Rozinom), moraće da se posluže lukavstvima da dođu u kontakt sa Rozinom. Starac, pošto je zaključao devojku, izlazi iz kuće, i grof uvreba priliku za novu serenadu, u kojoj se devojci predstavi kao Lindoro. Prvi plan je da Almaviva, prerušen u pijanog vojnika, hrupi u kuću i pokuša da vidi Rozinu.

Ulazimo u kuću; u svojoj sobi luckasta ali usamljena Rozina peva o svojoj želji da se uda za Lindora (”Una voce poco fa” – ”Baš sad jedan glas”). Polako se stiču uslovi za zbrku: Figaro se ušunjao u kuću, ali mora da se sakrije jer čuje korake Bartola i njegovog prijatelja a Rozininog učitelja muzike, Don Bazilia. Njih dvojica razgovaraju o škakljivoj temi: šuška se da je u Sevilju stigao grof Almaviva, privučen lepotom Rozine. Povukavši se u Bartolovu sobu da planiraju kako će grofa oklevetati da bi ga udaljili, a privenčati Rozinu za Bartola, oslobađaju teritoriju Figaru, koji se prikazuje devojci i predstavlja se kao Lindorov rođak; ona mu predaje pisamce za Lindora. Pošto je Figaro otišao, Rozinu iznenađuje Bartolo i odmah je, po običaju, optužuje da je pisala nekom ljubavniku. Iako ga ona pokušava ubediti u suprotno, starac je i dalje sumnjičav.

Služavka Berta greškom pušta u kuću pijanog vojnika; dok se ona objašnjava sa gazdom, prerušeni Almaviva uspeva da doturi Rozini svoje pismo. Bartolo je ipak primetio list papira, i zahteva od Rozine da mu ga pokaže; ona mu ponudi listu sa vešom, ali on se ne da nasamariti. Njihovu svađu je sa ulice začuo Figaro, koji ulazi i uključuje se, a zatim stiže i policija. Grof-pijanac, koga su pošli da uhapse, kaže im samo jednu reč (o svom pravom identitetu) i bude oslobođen hapšenja.

DRUGI ČIN
Dok Bartolo premišlja da li je čitav onaj haos mogao imati neke veze sa Rozininim udvaračem Almavivom, ovaj mu ponovo stiže u kuću, ovog puta predstavivši se kao Don Alonso, učenik Don Bazilia, koji je tobože bolestan pa ga je poslao da ga Rozini održi čas muzike. Kako bi izazvao starčevo poverenje, predaje mu Rozinino ljubavno pismo Lindoru, koje je tobože uzeo od njegovog gospodara, grofa Almavive. Zadovoljni Bartolo hoće da prisustvuje času, ali ubrzo zadrema i propusti da čuje Rozininu pesmu u kojoj ona izražava simpatije prema Lindoru (koga je prepoznala u svom novom učitelju).

Drugi deo smicalice je poveren Figaru, koji dolazi da brije Don Bartola, a u stvari da mu nekako ukrade ključ od Rozininog balkona, u čemu uspeva. Ali nenadano dođe Don Bazilio, pa Figaro i Almaviva očajnički pokušavaju da ga ubede da izgleda bolesno i da svakako ima groznicu. Ali Bartolo ovaj put shvati trik i sve ih istera iz kuće. Bazilio je dobio zadatak da što pre dovede pisara, da bi se brak između starca i devojke smesta sklopio. U međuvremenu Bartolo joj pokaže njeno pismo, koje je tobože završilo kod grofa Almavive, što pokazuje da Lindoro uopšte ne mari za nju. Razočarana u ljubav, Rozina pristaje da se uda za Bartola.

Kako se noć spustila, Almaviva i Figaro su se lestvama popeli na Rozinin balkon da je otmu, po dogovoru. Almaviva najpre mora da je ubedi da je nije izdao, jer Almaviva i Lindoro su ista osoba. Figaro ih požuruje jer se čuju koraci; krenuvši natrag, vide da su lestve nestale – Bartolo ih je spazio i otišao da ih sakrije. Troje mladih hitro silaze u prizemlje kuće, gde zatiču Bazilia i pisara kako čekaju da venčaju par. Naravno, brak se sklapa, sa drugim mladoženjom – Almavivom, a Bazilio je imao pravo izbora – da bude drugi svedok, pored Figara, i još primi novac uz to, ili da dobije dva metka u glavu; izbor je lak, kaže on. Bartolo je zakasnio samo trenutak; ipak i njega uspeva da uteši to što mu mladenci dozvoljavaju da zadrži Rozinin miraz.


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 09.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara
Bez oznaka.

Film ”Madam Baterflaj” iz 1995.


Film ”Madam Baterflaj” iz 1995.

Iako se puristima ovakav način predstavljanja opere ne bi previše dopao, ipak se projekat može smatrati uspešnim jer ima sve preduslove da privuče širu publiku nego opera u scenskom izvođenju. Ovo jeste film na prvom mestu, dok se muzika može smatrati pratećim elementom, gotovo saundtrekom (a tako i piše na omotu audio izdanja!). Film je sniman u Tunisu, u prelepom okruženju kome je pridodat egzotični izgled japanske oblasti Nagasaki na početku prošlog veka. Kasting je urađen pedantno, tako da po prvi put u prikazivanju ove opere imamo azijske pevače u svim ulogama Japanaca. Audiciju za naslovnu ulogu polagalo je oko 200 kosookih soprana, i ulogu je napokon dobila Kineskinja Jing Huang, glasa previše lirskog (trebalo bi da to bude tzv. spinto sopran, lirske boje i visine ali sa sposobnošću postizanja snažnog dramskog klimaksa), ali u svakom slučaju veoma prikladnog za predstavljanje toliko mlade žene kakva je Madam Baterflaj. Tenor Ričard Troksel je fizički uverljiv kao Pinkerton, ali vokalno ne ostavlja naročit utisak (bar u mom slučaju). Ukoliko neko želi zaista savršeno vokalno izvođenje, trebalo bi da pogleda (na žalost takođe filmovanu) ”M. B.” sa Mirelom Freni i Plasidom Domingom.

Iskorišćene su neke od prednosti koje ima film, poput evociranja scena iz prošlosti u mislima (npr. dok izgovara reči ”Con onor muore” – ”Umreti časno”, dok se priprema za smrt, Baterflaj se priseća očevog ritualnog samoubistva). Tanano odstupanje primećuje se i u završnoj sceni, gde Pinkerton dojuri da uzme Baterflaj u naručje pre nego što ona izdahne. A detalj koji je, po mnogima, potpun promašaj (istini za volju, stvarno izgleda smešno), vezan je za rođaka Ćo-Ćo-San, budističkog sveštenika koji se sa pratnjom bukvalno spušta s neba da bi, lebdeći, izopštio Baterflaj iz porodice i religije. Reditelj je Frederik Miteran.

Goro predstavlja poslugu:

Pinkerton i Šarples proslavljaju posao:

Prvi susret:

Leteći sveštenici:

Ljubavna noć:

Prošle su tri godine:
Opraštanje s detetom:

Harakiri:


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 05.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara
Bez oznaka.

Đakomo Pučini: ”Madam Baterflaj”, sinopsis


Đakomo Pučini: ”Madam Baterflaj”, sinopsis

Veoma atraktivna po tematici, prostoru i kulturi u kojoj se radnja dešava, privlačne i bogate kasnoromantičarske muzike sa egzotičnim, istočnjačkim primesama, ova tragična opera je jedna od najradije izvođenih, najradije slušanih i gledanih u …


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 02.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara
Bez oznaka.

”Sumrak bogova” (Met ciklus 1989/90.)


”Sumrak bogova” (Met ciklus 1989/90.)

Radi se o realizaciji koja je u celosti ispunila očekivanja i opravdala visok nivo, postavljen naročito u ”Zigfridu”. Neke uloge se ponavljaju, i zadržavaju impresivnost scenske pojave ili vokalnog izvođenja ili oboje (Zigfrid Jeruzalem – Zigfrid…


Pročitaj ceo tekst »

Objavio:
Objavljeno: 29.04.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara
Bez oznaka.