Đuzepe Verdi: ”Otelo”, sinopsis

Đuzepe Verdi: ”Otelo”, sinopsis


(Giuseppe Verdi: ”Otello”)

Jedno od najzrelijih Verdijevih ostvarenja doživelo je premijeru u Skali 1887, kada je Verdi imao već 74 godine. Zapravo, pre nego što je otpočeo rad na ”Otelu”, Verdi uopšte nije više nameravao da se bavi stvaranjem. Mladi pesnik i libretista Arigo Boito ga je na to ipak nagovorio, pokazavši mu nacrt za libreto prema Šekspirovoj velikoj tragediji, i tako ga potpuno pridobio, jer je Verdi obožavao Šekspira. Naravno, u pisanju i prilagođavanju libreta Verdi je zatim bio aktivan učesnik. Opera je na premijeri doživela apsolutni trijumf; američka pevačica Blanš Ruzvelt, koja je bila u publici, svedočila je u jednoj svojoj knjizi da je Verdi bio 20 puta dozivan na scenu, posle završetka predstave bukvalno je odnesen u hotel na rukama egzaltiranih obožavalaca, i do 5 ujutru su se mogli čuti uzbuđeni krici: ”Viva Verdi!”
Za potrebe opere, Šekspirov izvorni tekst je modifikovan, a radnja unekoliko skraćena i uprošćena. Ipak, može se reći da je ovo u dramskom smislu jedna od najboljih i najčvršće izgrađenih Verdijevih opera, jer se kompozitor čvrsto držao kompaktnosti samog originala. Sporednih epizoda uopšte nema, dramatika je vrlo intenzivna, vešto vođena u jednom pravcu, pa ova opera nema česte manjkavosti žanra: razvodnjenost i neubedljivost radnje. Sve ide u jednom dahu, toliko uzbudljivo da gledalac i ne stigne da razmišlja o strukturi, omađijan psihološkim prikazivanjem Otelovog preobražaja u lukavoj Jagovoj igri. I u muzičkom smislu, ovo je možda u celini najuspelija Verdijeva opera.

PRVI ČIN
Sa obale Kipra gomila uzbuđenih ljudi prati borbu dveju lađa na vidiku: protiv turske flote bori se, u ime Venecije, plaćeni vojskovođa, iskusni crnac Otelo. Kada već postane jasno da je pobedila lađa sa venecijanskom zastavom, počinju užurbane pripreme za slavlje. Zaplet otvaraju dvojica oficira, Jago i Roderigo, koji jedini ne učestvuju u opštoj radosti. Roderigo je očajan što se Otelo upravo toga dana oženio Dezdemonom, lepom Venecijankom u koju je on zaljubljen; Jago je pak ljubomoran na Kasia, koji je dobio unapređenje pre nego on. U ovoj tragediji glavni režiser, koji upravlja događajima i navodi ih na svoju korist, upravo je Jago, sa svojom perfidnom prirodom i beskrupuloznim ambicijama. Tako Jago pridobija naivnog i priglupog Roderiga za svoje ciljeve. Otelo se u jednom trenutku pojavljuje na sceni, samo da trijumfalno objavi pobedu, i da ga gomila bučno pozdravi, i odlazi na počinak. Jago sada počinje da deluje: natera Kasia da se napije, iako se ovaj isprva opire tome jer loše podnosi alkohol. Zatim Jago izazove čarku između njega i Roderiga, oni se potuku, i to se proširi na sve prisutne. U ovom haosu Jago s jedne strane raspiruje jarost pijanih vojnika, a s druge strane tobože pokušava da smiri situaciju. Otela je uznemirila buka i on, besan, izlazi u haljetku i autoritativno prekine svađu. Naravno, jedini Jago izgleda dovoljno priseban, i Otelo upravo od njega očekuje izveštaj, što on lukavo koristi da ispriča događaje onako kako on hoće. Kasio je strogo opomenut i raščinjen, a Jago već ubire prve plodove svojih spletki.
Izlazi Dezdemona i Otelo ostaje sam s njom, pošto su se svi razišli. Tu stičemo uvid u istorijat njihove uzajamne privlačnosti. Kako to da se devojka tako plemenitog roda zaljubila i udala za tamnoputog vojnika? Ona je u njemu zapravo videla romantičnog heroja koji je prošao kroz nebrojene opasnosti, koji je opčinio svojom istočnjačkom egzotikom, i neobično je uživala u njegovim pričama o opasnom i šarolikom svetu kakav ona ne poznaje. A on se naravno, osim u njenu lepotu, zaljubio i u njenu širokogrudost, zadivljen njenom zainteresovanošću i sposobnošću uživljavanja u njegove priče, i spremnošću da se uda za njega (kada svi drugi zaziru od njegove boje kože i čudnovatog života i porekla).

DRUGI ČIN
Jago sada želi da se prikaže i kao prijatelj Kasiu; nagovara ga da traži od Dezdemone (”koja vlada našim vladarem”) da zastupa njegovu stranu kod muža. Kasio smesta odlazi Dezdemoni, koja se upravo tu bavi, a Jago, za sebe, govori o svojim pobudama: tako on vidi prirodu i boga, kao suštinsko zlo, a sve što nije zlo – samo se tako čini ili pretvara. On je od prirode stvoren tako da mrzi sve što je dobro. Ako ga je takvim stvorila priroda, onda je i ona sama – zla. U književnim tumačenjima Šekspirovog ”Otela” postoje teorije da nijedna motivacija ne pravda do kraja Jagovo delovanje – ni ljubomora na Kasia, ni mržnja na Otela zbog toga, niti govorkanja da je Otelo zaveo njegovu ženu Emiliju; po tom shvatanju, Jago je oličenje zla po sebi, koje ni samo ne može razumeti svoje razloge, jer on se ne zadovoljava kad postigne svoj cilj, da zauzme Kasiov vojni položaj, već hoće da sasvim uništi Otela. Upravo su i Verdi i njegov libretista Boito pobornici ovakvog shvatanja. U ovom Jagovom pevanom monologu oseća se misaoni, ponešto filozofski odnos prema predmetu: to je princip života, a šta se dešava kad dođe smrt i posle smrti? Ništa – zagrobni život ne postoji. Otud za Jaga ne postoji nikakvo merilo moralnosti.
Baš u pravom času nailazi Otelo, da vidi u okrajku scene Dezdemonu i Kasia, koji se smesta povuče, postiđen od Otela. Ovaj ne bi obratio veću pažnju na to, da tu nije Jago, koji polako, postepenim, nikad dorečenim sugestijama, usađuje crv sumnje i ljubomore u Otelove misli. Zašto se Kasio tako brzo povukao ako je pošten pred Otelom? Da li su se Kasio i Dezdemona poznavali pre Otelovog venčanja? Otelo, vi ste časni i pošteni, a takvi često ne uviđaju prevaru (ova Jagova izjava pršti od ironije). Jago nikad ne ide predaleko, uvek ostavlja mogućnost da se povuče u slučaju opasnosti. Jednom kada pomuti Otelov duševni mir, on hladno posmatra kako otrov deluje, i povremeno dolije malo ulja na vatru. Čak upozorava Otela da se čuva ljubomore, jer ona uništava svoju žrtvu i svog nosioca.
Otelov bes, izvanredno predočen muzičkom karakterizacijom koja je jedna od najjačih Verdijevih strana, ugušen je idiličnom scenom u kojoj Dezdemona, okružena pratnjom, privlači njegovu pažnju svojom ljupkošću, i izaziva sumnju u Jaga: ”Oh, ako je ona grešna, onda se nebo ruga samom sebi!”. Međutim, to traje veoma kratko. Ona odmah prilazi mužu i počinje da se zauzima za nesrećnog Kasia; to Otela odmah ljuto žacne, a pogotovu kad ona uporno nastavlja da moli, iako vidi njegovo neraspoloženje. On čak postaje grub prema njoj, i ona, misleći da mu nije dobro, vadi maramicu (njegov prvi poklon) i briše mu čelo. Ali on odbacuje maramicu od sebe; sa poda je diže Emilija, Jagova žena a Dezdemonina pratilja, i, dok Dezdemona pokušava da smiri Otela, nijedno od njih ne obraća pažnju na maramicu. Nju Jago otima od svoje žene i zapreti joj da ćuti, iako ona ne sumnja da je u pitanju neka spletka. Zapravo, Jago planira da maramicu podmetne Kasiu, ili da je ostavi u njegovoj sobi.
Jago izmučenom Otelu ne da mira. Ključ njegovog uspeha je upravo u tome što ne pušta Otela ni na trenutak da ostane sam sa sobom, da preispita argumente ”pro et contra”, već ga neprestano progoni, u isti mah ga muči i prividno teši, upravlja svim njegovim osećanjima. Naravno, on mora ubrzavati Otelovu osvetu i iz bojazni da se ne otkrije prava istina, što bi se svakako uskoro desilo jer Jagova priča krije neke nelogičnosti koje trezveni mozak može otkriti bez mnogo muke. Sada, Otelo je toliko razjaren i rastrzan između svojih sumnji da je spreman da ubije Jaga ako se ispostavi da su njegove optužbe lažne; to ovog obavezuje na smeliji i konkretniji korak, da smesta opskrbi nešto što bi moglo ličiti na dokaze. Prvi od njih (kome Otelo uopšte ne mora da veruje, ali u svojoj zaslepljenosti to ipak čini) je tobožnji san Kasia, dok je spavao u istoj prostoriji sa Jagom: u tom snu Kasio je mrmljao reči ljubavi prema Dezdemoni i pravio pokrete kao da je ljubi. Tu već Otelo potpuno ludi od bola, dok zamišlja kako Kasio vodi ljubav s njegovom voljenom ženom. A onda ključni argument: da li Otelo zna gde se u ovom trenutku nalazi maramica, uspomena njegove majke, koju je poklonio svojoj ženi? Jago je baš maločas video u Kasiovoj ruci. Otelo se sad zaklinje na osvetu; kao vrhunac ironije, i Jago se pridružuje zakletvi – da će svom dušom pripadati samo Otelu i njegovom cilju.

TREĆI ČIN
U holu dvora Jago saopštava Otelu svoju nameru za konačno ”razotkrivanje” Dezdemoninog neverstva: dovešće tu Kasia da bi s njim zapodenuo razgovor o Dezdemoni i maramici, a Otelo, prikriven, treba da pažljivo sluša.
U međuvremenu dolazi do suočavanja Otela i Dezdemone nasamo. Veoma je važno uočiti jednu stvar: prilikom svakog susreta sa njom, Otelo se najpre, zanesen njenim anđeoskim izgledom, poljulja u uverenju o njenoj preljubi, ali ona uvek iznova počne da uporno poteže pitanje Kasia (ne znajući da je Otelo sumnjiči upravo s njim), tu ga razjari preko svake mere i on počinje da je maltretira. I tada, koliko nju, toliko muči i sebe tom agresijom prema ženi koju ludo voli. Sada, on joj se najpre žali na glavobolju; ali maramica kojom mu briše čelo nije ona maramica, i tu on izgubi kontrolu, pogotovu kad ga ona počne sumnjičiti da time želi da zabašuri pitanje Kasiove nevolje. Upozorava je Otelo: u tu maramicu utkana je magija, i onome ko je izgubi ona donosi propast! Ovu mučnu scenu Otelo prekida tako što tera ženu od sebe, pošto je nazvao kurvom. Upravo tada ulazi Jago i upozorava ga: Kasio stiže, treba da se sakrije.
Odmah Jago počinje da zadirkuje Kasia o ženi koja je zaljubljena u njega; ono što Otelo ne zna, to je da se radi o bludnici Bjanki, a ne o Dezdemoni, i on smatra da se Kasiov nipodaštavajući smeh odnosi upravo na nedostojnu ljubav Dezdemone. Još kad Kasio počne da maše maramicom (za koju misli da ju je Bjanka zaboravila u njegovom krevetu), zaslepljenom Otelu više nije potreban nikakav dokaz. Začuju se trube koje oglašavaju dolazak venecijanskih poslanika u dvor. Kasio odlazi, a Jago ubire plodove svog nevaljalstva: nudi se da lično ubije Kasia, a Otelo će se razračunati sa nevernicom. Ne treba da je otruje, već da je zadavi u postelji, koju je okaljala, savetuje Jago. ”Tvoja pravednost mi godi”, rezonuje Otelo.
U dvorani za primanje nalaze se i pridošlice, poslanici venecijanskog vojvode, kao i Otelovi zvaničnici. Tu, pred svima, Dezdemona ponovo moli da Otelo vrati Kasia u milost, računajući na podršku prisutnih; ali on je na to siledžijski ošamari pred celim dvorom. Dok su svi skamenjeni od čuđenja, Otelo otvara pismo od vojvode, koji ga poziva natrag u Veneciju nekim poslom, a na njegovo mesto postavlja Kasia. Naravno, on će poslušati. Dok Dezdemona plače a svi je sažaljevaju i teše, Otelo se i dalje u sebi lomi, videći je tako rastuženu, a Jago nagovara Roderiga da mora iste večeri ubiti Kasia, inače će Dezdemona otići s mužem u Veneciju i izmaći mu možda zauvek.

ČETVRTI ČIN
U kamernoj atmosferi spavaće sobe zamišljena i setna Dezdemona se sprema za počinak, uz Emilijinu pomoć. Prema nekoj vrsti ženskog instinkta ona razmišlja o smrti, sećajući se neke služavke koja je poludela zbog ljubavi i pevala pesmu o žalosnoj vrbi. Sada i Dezdemona evocira tu melodiju, koja joj se cele večeri vrti po glavi. Emilija iznosi venčanicu u kojoj Dezdemona želi da bude i sahranjena (jer ona je u ovom komadu, iznad svega, supruga – u tom svojstvu će i umreti) i ostavlja na krevet, pa odlazi, a Dezdemona se moli pred počinak – čuvena ”Ave Maria”; to Dezdemoni pridaje naročit venac tragike, jer se ona pokazuje kao skrušena, religiozna osoba koja će umreti mučenički, nevina. Kad ona zaspi, polako ulazi Otelo, prikrada se krevetu, ali nema srca da je ubije zaspalu. Zato je nežno budi sa tri poljupca (što neke podseća na Judina tri poljupca) i kaže joj da će joj ostaviti vremena da se brzo pomoli, jer ne želi da ubije i njenu dušu. Tek sada, na njenu molbu, on joj otkriva da je Kasio pod sumnjom kao njen ljubavnik. I ovde Dezdemona postavlja logičan zahtev: ispitati Kasia lično (čega se Otelo nijednom nije setio), ali za to je kasno, jer Kasio je već mrtav, kako Otelo misli. Dezdemona, vrišteći i otimajući se, moli za svoj život, ali Otelo je lako savlada i zadavi. Emilija kuca na vrata – Kasio je ubio Roderiga (a trebalo je obrnuto), i sada Otelo shvata, doduše kasno, da je živ čovek koji može da obelodani istinu. U tom času Dezdemona, koja još uvek nije mrtva, procedi da se sama ubila i izdahne. Otelo, međutim, prizna svoju krivicu, ali uviđa njenu plemenitost i počinje da sluti mračnu istinu. Svi hrupe u sobu, čuvši Emilijine užasnute krike. Na samom kraju u operi postoji znatna težnja za pojednostavljenjem – pošto je Emilija raskrinkala Jaga, otkrivši pred svima šta se ustvari desilo sa maramicom, Jago beži, ljudi trče za njim, a Otelo ostaje u sobi i ubija se. Na samrti, sakupi dovoljno snage da se dovuče do ženinog leša, poljubi joj usne i umre na njoj. Nema njegovog oproštajnog govora upućenog prisutnima kao u Šekspirovom tekstu, niti očajničkog pitanja Jagu zašto je opčarao njegov um i dušu, na šta Jago neodređeno ali kategorično odgovara: nemoj me pitati ništa, jer više nijednu reč neću reći. Tako se jedino moguće objašnjenje Jagovog nevaljalstva ispostavlja zapravo kao velika zagonetka.

(Na slici: Lorens Olivije kao Otelo i Megi Smit kao Dezdemona u klasičnoj filmskoj realizaciji iz 1965.)

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 11.07.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

”Ariodante” na Spoleto festivalu 2007.

”Ariodante” na Spoleto festivalu 2007.

Neka vrsta ”zlatne sredine” u modernizovanom oživljavanju ovako starih dela – ni previše ekscentrično i deformisano do neprepoznatljivosti, ni previše tradicionalno ili u skladu sa autentičnim istorijskim trenutkom (što bi za današnji ukus bilo anahrono) – to bi bila glavna odlika ove skorašnje produkcije, koju potpisuje reditelj Džon Pasko. Radnja je vremenski izmeštena, ali ne obesmišljena – aktualizovanjem u sasvim drugom vremenu priznata joj je univerzalnost. Veoma prijatan i pozitivan utisak odaje elegancija scenskog prikazivanja, jednostavnost uređenja scene, neupadljiva i odmerena kostimografija u skladu sa 50-im godinama 20. veka i, iznad svega, neusiljena gluma. Muzička strana, za čije je stilizovanje odgovoran dirigent Alan Kertis, takođe je na veoma visokom nivou. Kertis se prilikom izbora ”kastinga” opredelio da za uloge Ariodantea i Polinesa, umesto uobičajenih kontratenora (današnjih zamena za kastrate) uzme mecosoprane, videći izvesnu prednost u opsegu ženskog glasa.

Glavna Paskoova zamisao bila je da sva događanja stavi u službu istine- prema njegovom shvatanju, to je glavna Hendlova ideja, i vrlina kojoj je sve podredio u ovoj operi. Zato je na obe strane scene, kao i na jednom delu scene okrenutom publici, postavio ogledala, koja služe da likovi u svakom trenutku mogu sagledati sebe i svoje delovanje, svoj odnos prema drugim likovima, svoje reči u odnosu na istinu. Neki od najdramatičnijih trenutaka nastaju upravo prilikom ovakvih sagledavanja sebe – npr. kada Dalinda, shvativši perfidnu prirodu svoga voljenog Polinesa, doživljava neku vrstu preporoda ličnosti i okreće se istini, koju će ubrzo saopštiti javno.

Lajtmotiv rediteljeve zamisli je oznaka koja visi nad pozornicom gotovo sve vreme, i služi da podvuče i naglasi neke aspekte istine – reč je o ženskom profilu nad kojim je ispisan moto viteškog Reda podvezice (Order of the Garter), koji poreklo vuče iz srednjovekovne Engleske, a i danas okuplja pripadnike najvišeg engleskog plemstva, uključujući i kraljevsku porodicu: ”Honi soit qui mal y pense” – ”Zlo onome ko zlo misli” (postoji legenda da je na nekom balu kraljici, prilikom plesa, ispala podvezica; kad je kralj video kako se okolni plesači smejulje, podigao je podvezicu, stavio je na svoju nogu i izgovorio tu rečenicu). Osvetljenje ima značajnu ulogu ne samo u prikazivanju doba dana, već i u ukazivanju na stanje u duši nekog junaka. Pevani monolozi se izvode uglavnom ispred spuštene zavese.

Prvi i poslednji lik na sceni je jedna lepa kuca, što je meni delovalo ua najmanju ruku simpatično; Paskov razlog za uvođenje psa je u tome što je on samo otelotvorenje ne samo odanosti, već i bezuslovne iskrenosti i nemogućnosti pretvaranja.

Naslovnu ulogu tumači švedski mecosopran En Halenberg; Đinevra je sopran Laura Keriči, Dalinda – takođe sopran Marta Vandoni Jorio; nitkova Polinesa uverljivo peva i glumi mecosopran Meri-Elen Nesi, a kralj Škotske je bas-bariton Karlo Lepore. Iako mahom nepoznati širim krugovima, ovi izvođači su pokazali, svi do jednog, vrhunski kvalitet u interpretaciji baroknih melodija. Naročito su sjajne Jorio (koja od Dalinde pravi gotovo najupečatljivijeg junaka), Halenberg i Keriči.

(Moram da napomenem da me iznenadio kvalitet ovog izvođenja, u koji sam najpre sumnjala, s obzirom da je izdavač dvd-a ”Dynamic”, nepretenciozna kuća koja obično predstavlja mediokritete ili tek nešto iznad njih.)

Đinevra i Dalinda u uvodnoj sceni:
Ariodante i Đinevra:
Ariodante sa kraljem Škotske (koji naravno ima karirane delove odeće):
Scenu gotovo neprestano nadgleda simbol Reda podvezice:
Lurkanio uverava Dalindu u svoju ljubav:
Zvanična scena prijema (obratiti pažnju na ”čuvare” koji stoje levo – policajci):
Ariodante, misleći da ga je žena prevarila, sedi kraj porušenog stuba svojih ideala (Dalinda mu je upravo ispovedila tajnu o prevari):
Skrušena Đinevra (ovo je njen najbolji trenutak!) moli oca za malo razumevanja pred njenu smrt:
Scena opšteg trijumfa vrline:

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 21.06.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Georg Fridrih Hendl: ”Ariodante”, sinopsis

Georg Fridrih Hendl: ”Ariodante”, sinopsis


(Georg Friedrich Händel: ”Ariodante”)

U šali označen kao ”najitalijanskiji od svih nemačkih Engleza” (jer je rođen u Nemačkoj, živeo u Engleskoj a školovao se u Italiji), Hendl (1685-1759) možda je najpoznatiji upravo po svom operskom stvaralaštvu, koje je zaista preobimno – broji oko 46 dela. Međutim, iako je u svoje vreme bio popularan, Hendl je zajedno sa svojim stvaralaštvom gotovo pao u zaborav za čitavih 200 godina, do sredine 20. veka, kada je muzika baroka doživela ponovno rođenje, počela se izvoditi na autentičnim instrumentima epohe, i kada su uloge nekadašnjih kastrata počeli pevati kontratenori (koji nam u današnje vreme najpribližnije dočaravaju kako su kastrati mogli zvučati).

Pre nego što se posetilac opere u 21. veku upozna sa Hendlovim remek-delima rane operske muzike, trebalo bi da bude upućen u nekoliko važnih činjenica o poetici vremena. Žanr ”opera seria” dominirao je ponajviše na italijanskim (ali i nemačkim, engleskim i drugim) scenama tokom 18. veka, za to razdoblje doživeo neke promene u tematici i stilu, naročito zahvaljujući Glukovoj reformi, koja već vodi u rani klasicizam.

Sam naziv”opera seria”, međutim, nije nastao u 18. veku, već se odomaćio nešto kasnije, da bi označio delo ozbiljne sadržine (ne nužno i tragične), odmerenih emocija, elegantno u izrazu i uzvišeno u tematici. Libreti su obično pisani na velike, poznate teme iz istorije ili mitologije, iz redova kraljeva i visokog plemstva, sa jednostrano ocrtanim likovima sa po jednom dominantnom osobinom. Opera seria je, zbog zamerki francuskih kritičara da sadržinom ponekad negativno utiče na publiku, usvojila princip da osnovno njeno značenje mora biti – vrlina i njeno promovisanje. Naravno, uzvišenim stremljenjima plemenitih junaka suprotstavlja se poneki ”negativac”, i obavezan je ljubavni zaplet. Osim toga, kako su ove opere najčešće izvođene pred najbogatijim slojevima, sa obaveznom kraljevskom porodicom u publici (koja je želela da se prepozna na sceni), često je prisutan i element glorifikovanja plemenitog i pravednog monarha. Sve ove strane danas mogu delovati otrcano, i zato savremeni gledalac, ukoliko već nije ljubitelj, treba da uloži dosta strpljenja, da zanemari svoje raznovrsno pozorišno iskustvo, i pripremi se na 2-4 sata najčešće elegantnog, ponekad razbarušenog i uvek ornamentisanog baroknog zvuka. Reditelji danas, kako bi aktualizovali ove opere, često prave eksperimente (tako jedna produkcija Hendlovog ”Rinalda” izgleda kao akcioni film, sa pištoljima, tamnim odelima i naočarima), a tradicionalna izvođenja za ljubitelje mogu se videti na festivalima barokne muzike ili u kućama specijalizovanim za muziku baroka.

Kada se prenebregnu sve predrasude i gledalac se pripremi da dublje uroni u estetiku i smisao Hendlovih dela, odmah se otkriva da je u osnovi ovih muzičko-dramskih zamisli humanost i duboka zamišljenost nad ljudskom prirodom i ulogom u svetu; tu je početak rađanja pravog užitka. A da se izrazim neodmereno ali tačno – užitka čiji kraj ne postoji.

”Ariodante” je jedna od najveličanstvenijih Hendlovih opera; libreto je nastao prema adaptaciji dela ”Đinevra, princeza Škotske” koje je napisao Antonio Salvi (a njegov je izvor nepoznat), a priča bazirana na epizodi slavnog Ariostovog speva ”Besni Orlando”. Mesto radnje je u Edinburgu, u kraljevskoj porodici.

PRVI ČIN:
U razgovoru između princeze Đinevre i njene prijateljice Dalinde otkriva se noseća linija radnje, ljubav između Đinevre i viteza Ariodantea, utoliko srećnija što je podržana i od princezinog oca, kralja Škotske. Inicijalni konflikt nastaje kada u odaju nenajavljeno upada vojvoda od Olbanija, Polineso, koji je beznadežno zaljubljen u Đinevru; ona ga odbija i odlazi, ostavljajući ga samog sa Dalindom. Tu se stvar komplikuje – Dalinda mu otkriva ko je njegov rival, ali mu i diskretno nagoveštava svoju ljubav. Međutim, Polineso ovo prihvata ne tako romantično – rađa mu se pomisao da bi mogao da iskoristi ovu Dalindinu slabost.
Upoznajemo Ariodantea u vrtu, gde uživa u lepoti prirode, koja ga impresionira zajedno sa lepotom njegove ljubavi. Posle dueta srećnih verenika, kralj ih blagoslovi i izda naređenje svom podređenom, Odoardu, da izvede pripreme za venčanje.
Polineso započinje svoju spletku: od Dalinde traži da se iste večeri obuče u odeću svoje gospodarice i odvede ga u njene odaje; nagrada za to biće ljubav. Ljubavni četvorougao postaje šestougao kada Lurkanio, brat Ariodanteov, izjavi Dalindi ljubav, ali ga ona odbije, da bi se, ostavši sama, zaklela na večnu ljubav prema Polinesu.

DRUGI ČIN:
Uveče Polineso udesi ”slučajan” susret sa Ariodanteom, i tobože je vrlo iznenađen kad čuje za njegove zaruke – pa Đinevra već odavno voli njega, Polinesa. To će i dokazati: kuca na vrata Đinevrinih odaja, i otvara mu Dalinda, obučena kao Đinevra, ali Ariodante ne primećuje razliku. Lurkanio ga odvraća od samoubistva i navodi na osvetu.
Dalji razvoj događaja podstiče Odoardova vest o Ariodanteovom samoubistvu davljenjem u vodi; očajni Lurkanio pismom obelodanjuje kralju šta je uzrok vitezove smrti i optužuje Đinevru za neverstvo. Kralj se odriče svoje kćeri. Sama Đinevra, potresena i vešću i optužbama i očevom reakcijom, u bunilu je.

TREĆI ČIN:
Ariodante je, međutim, preživeo, i u obližnjoj šumi žali što mu bogovi ne daju da umre. Začuju se krici Dalinde, koja beži pred ubicama, Polinesovim ljudima plaćenim da uklone svedoka prevare. Ariodante ih otera od nje; tu će čuti njenu ispovest o prevari u kojoj je učestvovala iz slabosti.
Za to vreme, na dvoru, traži se vitez koji će mačem braniti Đinevrinu čast i život u dvoboju sa Lurkaniom. Naravno, prijavljuje se Polineso. Sledi susret Đinevre sa ocem, gde ona pokušava da izmoli oproštaj, ali to ne menja njen položaj. Polineso će se boriti za nju, iako ona to odbija.
Međutim, u dvoboju pobeđuje Lurkanio i smrtno ranjava protivnika; dok on izaziva bilo koga od prisutnih, pojavljuje se Ariodante, na opšte iznenađenje. Objasniće im sve, ali moraju oprostiti Dalindi. U međuvremenu Odoardo donosi vest da je Polineso, izdišući, priznao šta je uradio. Još je ostalo da kralj i Ariodante obaveste Đinevru, koja se u tamnici priprema za smrt, o srećnom razvitku događaja.
Dalinda, koja je napokon shvatila kakvog je čoveka volela, sada prihvata Lurkaniovu ljubav, i parovi se venčavaju u opštem trijumfu vrline, ljubavi i iznad svega istine.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 17.06.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Нацртај робота – креирај свог робота

Нацртај робота – креирај свог робота

Конкурс НАЦРТАЈ БУДУЋНОСТ – КРЕИРАЈ СВОГ РОБОТА има за циљ промовисање године индустрије и нових смерова, техничар за роботику и техничар мехатронике у Политехничкој школи. Основни концепт конкурса је базиран на томе да ученици крагујевачких школа почну да размишљају о будућности, о томе како је виде, шта могу да очекују. Њихов задатак је био да [...]

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 06.06.2009
Svrstano u: Programiranje | Nema komentara

”Don Karlos” u teatru Šatle 1996.

”Don Karlos” u teatru Šatle 1996.
Susret u Fontenblou:

Vrt blizu manastira Sen-Žist, gde se zabavljaju kraljičine pratilje:

Elizabet i Karlos nasamo:

Kneginja Eboli, obučena kao kraljica, pred noćni sastanak sa Karlosom:

Auto-da-fe (zbor povodom spaljivanja jeretika):

Filipova kontemplacija o usamljenosti:

Veliki inkvizitor:

”O don fatal” – ”O kobni dare”

Karlosu markiz Rodrigo umire u naručju:

Karlos i Filip oplakuju markiza (slavna ”Lacrymosa”, koju će Verdi uneti u svoj Rekvijem)

Deus ex machina/duh iz grobnice

Svetlim primerom spoja odmerenosti i dobrog ukusa u režiji i izvanrednog muzičkog izvođenja može se smatrati ova produkcija švajcarskog reditelja Lika Bondija, snimljena u pariskom muzičkom teatru Šatle. U pitanju je originalna verzija na francuskom. Izvođači su top-klase za ono vreme, pa i danas. Glavne uloge tumače finski sopran, kontroverzna Karita Matila, u ulozi Elizabet di Valoa, i takođe veoma poznati tenor Roberto Alanja, za koga se vezuju mnoge atraktivne priče, i na žalost ponekad se ljudi više bave njegovim brakom sa ”nezgodnom” Angelom Georgiu (takođe operskom divom), nego njegovim odličnim pevanjem i specifičnim stilom. Kralja Filipa II igra bas-bariton Žoze van Dam, koji uspeva da ostvari vlastodršca naizgled autoritativnog, a zapravo veoma podložnog delovanjima sa strane. Bariton Tomas Hempson i inače ima veoma upečatljivu pojavu, a ovde još nosi dugačku, bujnu i razbarušenu kosu, što deluje neobično i čudno; tumači markiza Rodriga, idealistu koji pokušava da sve dovede u red, da bi na kraju zbog toga i stradao. Treba pohvaliti i basa Erika Halfvarsona, u mračnoj ulozi Velikog inkvizitora, koji se ne pojavljuje često, ali je neprestano i jako očigledno njegovo snažno, zastrašujuće i obeshrabrujuće dejstvo na Filipa i masu. U ovako izuzetnoj plejadi umetnika nepravedno je izdvajati favorite, ali ja ću to ipak učiniti, jer je naročito snažan utisak na mene ostavila Valtrod Majer, dramski sopran, koju sam ovde prvi put videla van vagnerijanskog repertoara; i ovde ona potpuno hipnotiše svojim snažnim scenskim magnetizmom, i svu pažnju obraća na sebe dok god se nalazi na sceni. Uloga kneginje Eboli lako može biti zanemarena, jer ona nije među glavnim likovima, iako utiče na razvoj radnje. Međutim, ovako jak interpretator to ne dozvoljava, i tako se od ”glavnog epizodnog lika” napravi veoma reljefna ličnost, kojom gospodari jaka volja, ali u jednom trenutku ona suzbija strasti, dolazi do korenitog zaokreta u njenoj ideologiji i ona počinje uzimati na sebe velike zadatke. Osim toga, u pitanju su godine najvećeg vokalnog sjaja ove Nemice iz Bavarske.

Pariskim orkestrom diriguje daroviti Antonio Papano, inače šef orkestra Kovent Gardena i asistent Daniela Barenboima.

Scenom dominiraju svedeni oblici i boje, koje doduše umeju biti mestimično kontrastne (kao u uvodnoj sceni u Fontenblou, gde je plavičast, snežni, noćni pejzaž ”presečen” krvavocrvenim kostimima dvoje zaljubljenika). Neveliki inventar ostavlja prostora našoj pažnji da se posveti praćenju karakterizacije, vizuelne i vokalne, koju dobro izvode svi likovi. Ovo je produkcija se ne može nazvati modernom u pravom smislu reči (jer ne poteže nova tumačenja, niti dekonstruiše tekst), ali je vešto izbegla zamke tradicionalnog, suvog i dosadnog predstavljanja, tako da ostavlja utisak svežine.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 25.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Đuzepe Verdi – ”Don Karlos”, sinopsis

Đuzepe Verdi – ”Don Karlos”, sinopsis


(Giuseppe Verdi: ”Don Carlos”)
Najduža Verdijeva opera (traje preko 3 sata) nastala je po narudžbini Pariske opere. To je prema početnoj zamisli trebalo da bude adaptacija Šekspirovog ”Kralja Lira” (Šekspir je bio Verdijev najomiljeniji dramski pisac i izvor inspiracije); takvo delo će još veoma dugo biti velika Verdijeva želja, i ostati neispunjena. Premijera je bila 1867; zanimljivo je da je original pisan na francuskom, a italijanski prevod je sačinjen gotovo 20 godina kasnije (i sam originalni naziv je ”Don Carlos”, a ne italijanski ”Don Carlo”, koji se i danas često sreće) . Inače, ova opera je doživela najviše kompozitorovih dorada i izmena u Verdijevom opusu.

”Don Karlosu” se često pridodaje oznaka ”grand opera”, što implicira pre svega, da je to obimno delo (4 ili 5 činova), sa mnogo ličnosti na sceni i velikim orkestrom, sa ozbiljnom tematikom iz istorije i pozamašnim scenskim aparatom. Ova oznaka i ono što uz nju ide tvorevina je operske prakse 19. veka, i to umnogome vezane upravo za Parisku operu.

U pitanju je libreto koji je prerada istoimenog teksta slavnog nemačkog pesnika romantizma, Fridriha Šilera. Predmet je uzet iz špansko-francuske istorije 16. veka, sa poznatim vladarskim ličnostima, ali za potrebe umetnosti predstavljenim u potpuno dorađenom i stilizovanom obliku. Protagonist, kraljević Karlos, u stvarnosti je bio prava karikatura ne samo fizički, već i u moralnom smislu, poznat među savremenicima kao sadističko čudovište. Međutim, i u Šilerovom i u Verdijevom delu on je privlačan, emotivan, mladić, veoma požrtvovan za opšte ciljeve. Okosnica priče je istorijski relevantna – zaista je bio ugovoren brak između Karlosa i Elizabete, ali je zbog promenjenih okolnosti bilo neophodno da se devojka uda za njegovog oca Filipa II; zna se čak da je odnos između maćehe i pastorka bio i kasnije veoma srdačan i topao, iako je Karlos bio veoma problematičnog ponašanja prema drugima. Međutim, za razliku od opere, i brak između Filipa i Elizabete nije nipošto bio neuspešan niti hladan – Filip je obožavao svoju mladu ženu (koja se udala za njega sa 14 godina), a ona je bila fascinirana njegovim galantnim ophođenjem. (Radi lakšeg snalaženja, da povežem protagoniste sa čuvenim ličnostima iz istorije: Elizabeta je kći slavne Katarine de Mediči, a Filipova prethodna žena je bila engleska kraljica Meri I, tzv. ”Krvava Meri”, rođena sestra i prethodnica na prestolu slavne Elizabete I.)

Ova opera poteže i neka zanimljiva pitanja iz istorijskog konteksta; politika, odnos između države i crkve u doba Inkvizicije, između despotizma i liberalizma. Tu je i nezaobilazna ljubavna priča koja se pretvara u trougao, sa dosta preokreta. Glavna linija događaja tiče se iznenadnog političkog venčanja španskog kralja Filipa II i francuske princeze Elizabet di Valoa, pre toga zaručnice njegovog sina Karlosa. Obrađeno je dosta aspekata društvenog života na dvoru, tu su i veoma upečatljivi likovi princeze Eboli i markiza Rodriga; sve funkcioniše dobro osim samog kraja, koji je veoma isforsiran i neukusan (i u najvećoj meri odstupa od Šilerovog), što je vrlo iznenađujuće, gotovo neverovatno kad se uzme u obzir Verdijev istančan osećaj za dramu. Muzika je ozbiljna, tamna, emotivno teža nego u drugim, popularnijim Verdijevim operama.

PRVI ČIN
Politička pozadina uvodnih scena je rat između Habzburga i francuske kraljevske dinastije Valoa, koji traje već dugo i iscrpljuje obe strane. Kroz šumu Fontenblo, u Francuskoj, sa pratnjom prolazi Elizabet, ćerka francuskog kralja Anrija II iz dinastije Valoa, i obećava nevoljnim seljacima koje usput sreće da će se situacija poboljšati njenim brakom sa Karlosom, prestolonaslednikom Španije. U šumi je i sam Karlos, koji je tajno došao iz Španije, nestrpljiv da vidi svoju verenicu (koju nikad nije upoznao). Njih dvoje se sasvim slučajno sreću; on se najpre pretvara da je neki plemić, ali ubrzo se prepoznaju i odmah (budući mladi i lepi, naravno) zaljube jedno u drugo. Idilu im razbija dolazak španskog izaslanika koji objavljuje da je Karlosov otac, Filip II, rešio da Elizabetu privenča za sebe. Ona, iako razočarana, pristaje na to da bi se rat okončao.

DRUGI ČIN
U manastiru Sen-Žist, u Španiji, održava se služba za pokoj duše Šarla V, Karlosovog dede. I Karlos je prisutan; on mnogo vremena provodi ovde, frustriran što i dalje voli Elizabetu, iako mu je postala maćeha. U mislima je, glas opata ga podseća na glas njegovog dede; dolazi markiz Rodrigo de Poza, njegov prijatelj, koji tu saznaje za njegovu tajnu i savetuje mu da suzbije svoju strast prema kraljici; umesto toga treba da ode u Flandriju; tamo je narod nezadovoljan kraljem Filipom, pati u oskudici i Karlos je, kao prestolonaslednik, dužan da se zauzme za njih kod svoga oca. Karlos to primi k znanju i zakune se Rodrigu na večno prijateljstvo. U manastir dolaze kralj i kraljica s pratnjom da odaju poštu grobu Šarla V.

U obližnjem vrtu kraljicu očekuju njene dvorske dame. Jedna od njih, kneginja Eboli, zabavlja ostale pesmom. (Slučajno, ona je zaljubljena u Karlosa i nada se da bi joj ljubav mogla biti uzvraćena.) Kraljici, koja ubrzo stiže, dolazi markiz Rodrigo de Poza i predaje joj, među zvaničnim dokumentima, pismo u kome je Karlos moli da ga primi. Ona očekuje da prilikom tog susreta raščiste stvari među sobom; obaveštava ga da će zamoliti muža da ga pošalje u Flandriju, ali Karlos ne uspeva da ostane zvaničan, već se gubi u fantaziranju o ljubavi, dok ona pometeno ne pokuša da ga odvrati od toga, jer su sada u rodbinskoj vezi. Karlos odlazi; kad Filip dođe svojoj ženi i vidi je bez pratnje, razgnevi se i progna nazad u Francusku damu koja je toga dana glavna u pratnji. Sada se kralj sastaje sa markizom; ovaj ga moli da promeni politiku prema Flandriji, ali Filip ne odgovara na pravi način – samo upozorava markiza da se čuva Velikog inkvizitora, koji i njemu samom očigledno uliva veliki strah i upravlja njegovim odlukama. Ipak, Filip ukazuje poverenje markizu i kaže mu da sumnja u nedozvoljenu vezu između kraljice i Karlosa; markiz, da bi ga odobrovoljio, obećava da će mu javiti ako štogod primeti.

TREĆI ČIN
U deliću opere koji je kasnije (u verziji iz 1883.) izbačen, prikazuje se kako kraljica, umorna i revoltirana, zamoli kneginju Eboli da na balu te večeri stavi njen veo i zameni je. Iste večeri, u vrtu, Karlos je primio anonimno pismo u kome mu je zakazan sastanak; on misli da je u pitanju kraljica, ali zapravo je to Eboli. Ona i stiže u kraljičinom velu i Karlos joj vatreno izjavljuje ljubav. Jedva nekako shvate ko je ko, pošto joj je Karlos otkrio lice; tu se stvori i markiz, dok ljubomorna Eboli preti da će sve reći kralju. Ona u gnevu odlazi, a markiz zatraži od Karlosa da mu poveri na čuvanje kompromitujuća pisma i političke dokumente, jer kod njega više nisu bezbedni ako Eboli ostvari pretnju.

Na trgu se okuplja gomila da posmatra spaljivanje jeretika od strane inkvizicije; pred kralja Filipa, koji defiluje (jer je upravo svečano krunisan), izlazi grupa ljudi iz Flandrije, sa Karlosom na čelu; on moli oca da im konačno podari slobodu, ali on na to ne pristaje, već čak želi da pohapsi izaslanike. Karlos, van sebe, izvuče mač na kralja. Markiz Rodrigo, da bi mu spasio život, traži od njega da mu preda mač, što Karlos i čini, zblanut što ga markiz ovako izdaje. Na to ga kralj smesta nagrađuje titulom vojvodstva. Procesija spaljivanja jeretika počinje, i začuje se nebeski glas koji obećava mir njihovim dušama.

ČETVRTI ČIN
Filip u svojim odajama razmišlja o svojoj večitoj usamljenosti; njegova mlada žena ga ne voli niti ga može voleti. Najavljuju Velikog inkvizitora. On s kraljem govori o mladom pobunjeniku Karlosu – kralj bi trebalo da ga ukloni, ali ga peče savest, međutim starac ga ”ohrabruje” sofističkim argumentom – i sam bog je žrtvovao sopstvenog sina. Karlos mora da umre; a zajedno s njim treba da bude kažnjen i markiz, sada vojvoda, Rodrigo, zbog svoga reformističkog delovanja. Kralj se buni, ali Inkvizitor ga drži u šaci, jer crkva u srednjovekovnoj Španiji vodi glavnu reč, pa može uticati i na smenu vladara. Posle odlaska Inkvizitora u sobu uleće izbezumljena kraljica – neko joj je ukrao dragocenu kutiju za nakit, ali ubrzo zanemi, jer kutiju ugleda na kraljevom stočiću. U njoj je pronađen medaljon sa Karlosovim portretom; to je dovoljan razlog da Filip nazove svoju ženu preljubnicom, a ona se na to onesvesti (jer zapravo nije ostvarila ljubavnu vezu s Karlosom). Na kraljev poziv dolaze Eboli i Rodrigo; kad Eboli ostane sama sa kraljicom, priznaće joj da je upravo ona ukrala kutijicu iz osvetoljubivosti i ljubomore, i sada se zbog toga kaje. Što je još gore, priznaje da je bila kraljeva ljubavnica. Kraljica joj određuje da bira između progonstva ili odlaska u manastir. Eboli u poznatoj ariji ”O don fatal” (”O kobni daru”) proklinje fatalni dar lepote koja je rezultirala velikom gordošću, i zaklinje se da će se povući u manastir, ali pre toga pokušati da spasi Karlosa od inkvizicije.

Karlosa u tamnici posećuje Rodrigo i obaveštava ga da će biti oslobođen, a on, Rodrigo će umreti, jer će Karlosovi politički dokumenti biti pronađeni kod njega. Ipak, umreće srećan jer Karlos je taj koji će Flandriji doneti lepše dane. Dok oni razgovaraju, prišunjaju se dva čoveka i jedan puca u Rodriga. Na samrti, ovaj promuca Karlosu da će Elizabetu može naći u Sen-Žistu. U tom času upada u tamnicu Filip, koji svom sinu nosi pomilovanje, ali ga ovaj prezrivo odbije. Nastaje zbrka jer pred tamnicom stoje gomile koje traže oslobođenje Karlosa; dok ih Inkvizitor smiruje, Eboli iskoristi zabunu da Karlosu omogući beg.

PETI ČIN
Pred grobom Šarla V u Sen-Žistu Elizabet se moli (jedan od muzički najsnažnijih delova, arija ”Toi qui sus le néant du mond” – ”Ti koji poznaješ taštinu ovog sveta”); Karlos ubrzo pristiže i ona ga moli da ispuni obećanje dato Rodrigu, da oslobodi Flandriju. Njih dvoje se opraštaju u ovom svetu, nadajući se da će se ponovo sastati u drugom. Međutim, ponovo dolaze kralj i Veliki inkvizitor, sa vojnicima koji treba da uhapse Karlosa. Ovaj se, sa isukanim mačem, povlači prema grobu svoga dede. Kraj opere je u tehnici ”deus ex machina”, koja je veoma neubedljivo i nemotivisano upotrebljena – iz grobnice se pojavi monah, za koga su svi uvereni da je sam Šarl V, i odvlači Karlosa u grob pred zabezeknutim posmatračima.

(Na slikama su portreti Don Karlosa i kraljice Elizabet di Valoa.)

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 16.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Bavarska državna opera (Bayerische Staatsoper) (autor: Mostly Opera)

Bavarska državna opera (Bayerische Staatsoper)  (autor: Mostly Opera)


Bavarska državna opera nalazi se u Minhenu; raspolaže trima scenama – omanji Prinzregententheater (čiji je enterijer poslužio kao model za Bajrojtsku festivalsku kuću), još manji Cuvilliés-Theater i Nationaltheater, koji je glavni i u centru Minhena. Nacionalni teatar je nekoliko puta rušen i izgrađivan, poslednji put 1943, kada je bombardovanjem uništeno sve osim spoljašnjih zidova građevine.

Bavarska državna opera je među istorijski najznačajnijim operskim kućama u svetu – u njoj je premijeru doživelo nekoliko ključnih dela Riharda Vagnera – ”Tristan i Izolda”, ”Majstori pevači”, ”Rajnsko zlato” i ”Valkire”.

Od septembra 2008. generalni direktor je Nikolaus Bahler.

Nove produkcije su generalno moderne i inventivne, ali ima i nekoliko tradicionalnih, koje čine jezgro repertoara, poput čuvenog ”Kavaljera s ružom” (Rihard Štraus), dostupnog na DVD-u, sa dirigentom Karlosom Klajberom. Reditelji poput Petera Konvičnija (Vagnerovi ”Tristan i Izolda”, ”Parsifal”, ”Holanđanin lutalica”), Dejvid Alden (Vagnerovi ”Tanhojzer”, ”Prsten Nibelunga”) i Kristof Loj (Hendlova ”Alčina”) često ovde rade, kao i Martin Kusej (Verdijev ”Magbet”), Ričard Džons (novi ”Loengrin” Vagnera iz 2009), Dmitrij Černjakov (Musorgski – ”Hovanščina”) i Kšištof Varlikovski (”Evgenije ‘gej’ Onjegin”), da pomenemo nekolicinu.

Prvoklasni Bavarski državni orkestar od 2006. ima Kenta Nagana kao muzičkog direktora, a pre njega Zubina Mehtu kao poslednjeg u redu zvezda poput Riharda Štrausa, Bruna Valtera, Hansa Knapertsbuha, Klemensa Krausa, Georga Šoltija i Volfganga Savaliha.

Praktične informacije:

Vebsajt Bavarske drzavne opere, sa programom sezone, internet prodajom ulaznica itd.

Ulaznice zapravo nisu jeftine, ali se do njih lako može doći, mogu se rezervisati i preko sajta. Stajaća mesta su relativno dobra; ima ih u Nacionalnom teatru (ali ne i u Prinzregententheater-u), i prodaju se unapred, kao i sva ostala.

Nacionalni teatar je otprilike 15 minuta hoda od glavne stanice (München Hauptbahnhof). Prinzregententheater nalazi se u tihom predgrađu s ”druge strane” reke, na 15 minuta podzemnom železnicom od glavne stanice.

(Ispod su fotografije iz Nacionalnog teatra, snimljene prilikom izvođenja ”Holanđanina lutalice” u maju 2008.)





Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 15.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Film-opera ”Seviljski berberin” iz 1972.

Film-opera ”Seviljski berberin” iz 1972.







Po običaju reditelja Žan-Pjer Ponela (i kuće Deutsche Grammophon), i ovo je ostvarenje koje omogućuje pun audio-vizuelni užitak. Naglasak je na živosti predstavljanja komičnih karaktera i dinamike radnje, ali tako da to ipak zadržava neodoljivu čar scenskog prikazivanja, pa nijednog trenutka nemamo iluziju da gledamo film sa muzičkom pozadinom (kao što je slučaj sa Miteranovim filmom ”Madam Baterflaj”) – ovo se još uvek doima na prvom mestu kao opera. Stil obrade priče, kao i scenski i drugi detalji, ponoviće se 4 godine kasnije u Ponelovoj ”Figarovoj ženidbi” (koja je, igrom slučaja ali i zbog redosleda nastanka, na ovaj blog dospela pre ”Berberina”).

Grofa Almavivu igra tenor veoma svetle, lirske boje, Peruanac po rođenju, Luiđi Alva. Zdravi i životni kontrast ovom pomalo vragolastom, ali ipak gotovo otužno sentimentalnom liku predstavlja Figaro, bariton Herman Prej, bez čije se domišljatosti i optimističke energije ništa ne bi moglo razrešiti. Inače, mnogi Preja smatraju najuspelijim Figarom 3. četvrtine 20. veka, naime posle legendarnog Tita Gobija koji je ovoj ulozi udahnuo šarm kojim i danas pleni. Španski mecosopran, Tereza Berganca, tumači ulogu veoma ljupke i vesele Rozine – devojke koja ima nešto romantike u sebi, pošto je veoma mlada, ali je i čvrsto rešena da se oslobodi svog neželjenog tutora i udvarača sve dok dobija podsticaje i podršku od tobožnjeg Lindora. ”Basso buffo” (komični bas) Enco Dara, još prema zamisli kompozitora, a nju sledi i Ponel, predstavlja džangrizavog, ali još uvek simpatičnog starog Bartola; nekako se na kraju nameće utisak da predmet njegove požude možda i nije bila Rozina u prvom redu, već novac koji uz nju ide, tako da starac iz zbrke izlazi potpuno zadovoljan. U svakom slučaju, ova opera ne sadrži onakvu socijalnu crtu kakva se primećuje kod Mocarta u obradi slične materije sa gotovo istim likovima. Prvi Rosinijev cilj je da osvoji svoju publiku izvanredno prijemčivom i bogatom muzikom, i da zabavi dinamičnom i zanimljivom radnjom.

Orkestrom i horom Skale upečatljivo i ubedljivo diriguje Klaudio Abado.

”Largo al factotum”

”Una voce poco fa”

”Dunque io son”

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 11.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Đoakino Rosini: ”Seviljski berberin”, sinopsis

Đoakino Rosini: ”Seviljski berberin”, sinopsis

(Gioachino Rossini: ”Il barbiere di Siviglia, ossia L’inutile precauzione”)

Nekih tridesetak godina posle Mocartove slavne komične opere ”Figarova ženidba”, mladi kompozitor Đoakino Rosini (1792-1868) sklopio je ugovor da napiše još jednu operu sa visprenim berberinom Figarom kao glavnim junakom, ponovo sa libretom inspirisanim komadom Bomaršea. Doduše, delo sa istim nazivom je već postojalo – napisao ga je tada veoma cenjeni, a danas prilično zanemareni italijanski kompozitor Đovani Paisielo. U znak poštovanja prema starom i uvaženom maestru, Rosini mu je pismom obrazložio da nema ambiciju da mu bude konkurent, već da prosto želi da na svoj način obradi ovo štivo, koje ga je zaintrigiralo iz drugačijeg ugla. Od strane samog Paisiela nije bilo nikakvih smetnji (poželeo mu je uspeh), ali su zato njegove pristalice ruinirale premijeru (1815.) zvižducima i ismevanjem. Ipak, bilo je i oduševljenih gledalaca, koji su naredne noći pod prozorom deprimiranog Rosinija uzvikivali: ”Bravo, bravissimo Figaro!”. I danas ovo je jedna od najomiljenijih opera, i ona već na prvom gledanju osvaja simpatije svojom neuzdržanom šaljivošću, životnošću i šarmom.

PRVI ČIN
U zoru grof Almaviva, okružen muzičarima, peva serenadu mladoj lepotici Rozini, štićenici starog i dosadnog Don Bartola. Almaviva ne želi da ga devojka zavoli zbog njegove titule i bogatstva, već zbog njega samog, zato je obučen kao siromašni student, i dao je sebi ime Lindoro.
Kako Rozina ne reaguje na udvaranje, razočarani grof otpusti muzičare i sprema se da ode. Međutim, misli mu prekine prolazak samozadovoljnog momka, berberina Figara koji je krenuo da otvori svoju radnju, i peva jako poznatu ariju ”Largo al factotum” (radije ne bih prevodila jer u srpskom teško da postoji adekvatan izraz; ”factotum” je osoba toliko vešta i snalažljiva da odlično obavlja mnoge različite vrste poslova). Tako se Figaro već na samom početku deklariše kao neko ko će, zbog svoje pronicljivosti, imati presudan uticaj na mnoge zaplete, i bez koga se ne može kad su smicalice u pitanju. Grof ga angažuje da mu pomogne, i motiviše ga pozamašnom nagradom u zlatu, što Figaru ulije potpunu spremnost da mu se nađe na usluzi. Kako je doktor Bartolo sumnjičav, džangrizav i iznad svega ljubomoran starac (jer potajno planira da se oženi Rozinom), moraće da se posluže lukavstvima da dođu u kontakt sa Rozinom. Starac, pošto je zaključao devojku, izlazi iz kuće, i grof uvreba priliku za novu serenadu, u kojoj se devojci predstavi kao Lindoro. Prvi plan je da Almaviva, prerušen u pijanog vojnika, hrupi u kuću i pokuša da vidi Rozinu.

Ulazimo u kuću; u svojoj sobi luckasta ali usamljena Rozina peva o svojoj želji da se uda za Lindora (”Una voce poco fa” – ”Baš sad jedan glas”). Polako se stiču uslovi za zbrku: Figaro se ušunjao u kuću, ali mora da se sakrije jer čuje korake Bartola i njegovog prijatelja a Rozininog učitelja muzike, Don Bazilia. Njih dvojica razgovaraju o škakljivoj temi: šuška se da je u Sevilju stigao grof Almaviva, privučen lepotom Rozine. Povukavši se u Bartolovu sobu da planiraju kako će grofa oklevetati da bi ga udaljili, a privenčati Rozinu za Bartola, oslobađaju teritoriju Figaru, koji se prikazuje devojci i predstavlja se kao Lindorov rođak; ona mu predaje pisamce za Lindora. Pošto je Figaro otišao, Rozinu iznenađuje Bartolo i odmah je, po običaju, optužuje da je pisala nekom ljubavniku. Iako ga ona pokušava ubediti u suprotno, starac je i dalje sumnjičav.

Služavka Berta greškom pušta u kuću pijanog vojnika; dok se ona objašnjava sa gazdom, prerušeni Almaviva uspeva da doturi Rozini svoje pismo. Bartolo je ipak primetio list papira, i zahteva od Rozine da mu ga pokaže; ona mu ponudi listu sa vešom, ali on se ne da nasamariti. Njihovu svađu je sa ulice začuo Figaro, koji ulazi i uključuje se, a zatim stiže i policija. Grof-pijanac, koga su pošli da uhapse, kaže im samo jednu reč (o svom pravom identitetu) i bude oslobođen hapšenja.

DRUGI ČIN
Dok Bartolo premišlja da li je čitav onaj haos mogao imati neke veze sa Rozininim udvaračem Almavivom, ovaj mu ponovo stiže u kuću, ovog puta predstavivši se kao Don Alonso, učenik Don Bazilia, koji je tobože bolestan pa ga je poslao da ga Rozini održi čas muzike. Kako bi izazvao starčevo poverenje, predaje mu Rozinino ljubavno pismo Lindoru, koje je tobože uzeo od njegovog gospodara, grofa Almavive. Zadovoljni Bartolo hoće da prisustvuje času, ali ubrzo zadrema i propusti da čuje Rozininu pesmu u kojoj ona izražava simpatije prema Lindoru (koga je prepoznala u svom novom učitelju).

Drugi deo smicalice je poveren Figaru, koji dolazi da brije Don Bartola, a u stvari da mu nekako ukrade ključ od Rozininog balkona, u čemu uspeva. Ali nenadano dođe Don Bazilio, pa Figaro i Almaviva očajnički pokušavaju da ga ubede da izgleda bolesno i da svakako ima groznicu. Ali Bartolo ovaj put shvati trik i sve ih istera iz kuće. Bazilio je dobio zadatak da što pre dovede pisara, da bi se brak između starca i devojke smesta sklopio. U međuvremenu Bartolo joj pokaže njeno pismo, koje je tobože završilo kod grofa Almavive, što pokazuje da Lindoro uopšte ne mari za nju. Razočarana u ljubav, Rozina pristaje da se uda za Bartola.

Kako se noć spustila, Almaviva i Figaro su se lestvama popeli na Rozinin balkon da je otmu, po dogovoru. Almaviva najpre mora da je ubedi da je nije izdao, jer Almaviva i Lindoro su ista osoba. Figaro ih požuruje jer se čuju koraci; krenuvši natrag, vide da su lestve nestale – Bartolo ih je spazio i otišao da ih sakrije. Troje mladih hitro silaze u prizemlje kuće, gde zatiču Bazilia i pisara kako čekaju da venčaju par. Naravno, brak se sklapa, sa drugim mladoženjom – Almavivom, a Bazilio je imao pravo izbora – da bude drugi svedok, pored Figara, i još primi novac uz to, ili da dobije dva metka u glavu; izbor je lak, kaže on. Bartolo je zakasnio samo trenutak; ipak i njega uspeva da uteši to što mu mladenci dozvoljavaju da zadrži Rozinin miraz.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 09.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Film ”Madam Baterflaj” iz 1995.

Film ”Madam Baterflaj” iz 1995.

Iako se puristima ovakav način predstavljanja opere ne bi previše dopao, ipak se projekat može smatrati uspešnim jer ima sve preduslove da privuče širu publiku nego opera u scenskom izvođenju. Ovo jeste film na prvom mestu, dok se muzika može smatrati pratećim elementom, gotovo saundtrekom (a tako i piše na omotu audio izdanja!). Film je sniman u Tunisu, u prelepom okruženju kome je pridodat egzotični izgled japanske oblasti Nagasaki na početku prošlog veka. Kasting je urađen pedantno, tako da po prvi put u prikazivanju ove opere imamo azijske pevače u svim ulogama Japanaca. Audiciju za naslovnu ulogu polagalo je oko 200 kosookih soprana, i ulogu je napokon dobila Kineskinja Jing Huang, glasa previše lirskog (trebalo bi da to bude tzv. spinto sopran, lirske boje i visine ali sa sposobnošću postizanja snažnog dramskog klimaksa), ali u svakom slučaju veoma prikladnog za predstavljanje toliko mlade žene kakva je Madam Baterflaj. Tenor Ričard Troksel je fizički uverljiv kao Pinkerton, ali vokalno ne ostavlja naročit utisak (bar u mom slučaju). Ukoliko neko želi zaista savršeno vokalno izvođenje, trebalo bi da pogleda (na žalost takođe filmovanu) ”M. B.” sa Mirelom Freni i Plasidom Domingom.

Iskorišćene su neke od prednosti koje ima film, poput evociranja scena iz prošlosti u mislima (npr. dok izgovara reči ”Con onor muore” – ”Umreti časno”, dok se priprema za smrt, Baterflaj se priseća očevog ritualnog samoubistva). Tanano odstupanje primećuje se i u završnoj sceni, gde Pinkerton dojuri da uzme Baterflaj u naručje pre nego što ona izdahne. A detalj koji je, po mnogima, potpun promašaj (istini za volju, stvarno izgleda smešno), vezan je za rođaka Ćo-Ćo-San, budističkog sveštenika koji se sa pratnjom bukvalno spušta s neba da bi, lebdeći, izopštio Baterflaj iz porodice i religije. Reditelj je Frederik Miteran.

Goro predstavlja poslugu:

Pinkerton i Šarples proslavljaju posao:

Prvi susret:

Leteći sveštenici:

Ljubavna noć:

Prošle su tri godine:
Opraštanje s detetom:

Harakiri:

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 05.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara