Pitanja i odgovori iz testa za II godinu iz istorije muzike (sadržaj testa: srednji vek-gregorijanski koral, vizantijska muzika, svetovna i duhovna muziika, osmoglasnik)

Pitanja i odgovori iz testa za II godinu iz istorije muzike (sadržaj testa: srednji vek-gregorijanski koral, vizantijska muzika, svetovna i duhovna muziika, osmoglasnik)

Pitanja iz istorije muzike: 1. Koje vreme obuhvata srednjovekovno doba, i kako se podelio hrišćanski svet? Obuhvata skoro 10 stoleća, od 5. do 15. veka, a hrišćanski svet se podelio na pravoslavnu (ortodoksnu) i katoličku crkvu, 1054. godine. 2. Kakav je odnos svetovne i duhovne muzike? Ističe se jedinstvo carske i crkvene vlasti (cezaropapizam) karakteristično [...]

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 05.09.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

”Vocek” u Berlinskoj državnoj operi 1994.

”Vocek” u Berlinskoj državnoj operi 1994.
Kapetan i Vocek u uvodnoj sceni: ukočena i neprirodno postavljena tela, bezumnički pogledi.
Doktor kori Voceka što ga je video da piša uza zid na ulici:
Marija je najpre seksualno stimulisala Tamburmažora, onda se iskreno opire, onda mu se otvoreno nudi:
Posle čina preljube, gleda svoj lik u slomljenom ogledalu koje joj, ne slučajno, pruža njen sin:
Kasnije, Vocek posmatra kako Marija zaneseno igra sa ljubavnikom:
Marija Magdalena:
Nad biblijskom paralelom:
Okrvavljeni Vocek posle ubistva, u kafani:
Utapanje:

Već na prvi pogled trebalo bi da bude najmanje tri razloga za vrhunsko uživanje u ovoj produkciji, pa i DVD-u: glavna ženska uloga – dramski sopran Valtrod Majer, dirigent Daniel Barenboim i reditelj Patris Šero. Da krenemo straga: Šero je najširoj publici poznat po režiranju filma ”Kraljica Margo”, ali njegov rad na operi je, mislim, još impresivniji. U poslednjih 30-ak godina (iako nije uvek bio jednako aktivan) on je možda prvo ime kada je u pitanju duboko oslikavanje karaktera, osmišljena i humanizovana interakcija među licima na sceni, svrhovita motivacija postupaka. (Ovo je na ovom blogu tek početak priče o njegovim radovima; još mnogo reči će biti naročito o ”Prstenu Nibelunga” iz 1976. i o ”Tristanu” iz 2007, koji je još uvek na repertoaru Skale u Milanu.)
Aspekti Bergovog (tačnije Bihnerovog) teksta koji najviše interesuju Šeroa tiču se nagoveštavanja ljudske drame koja se odvija u siromašnoj Vocekovoj, na jedvite jade sklepanoj i rasklimatanoj porodici. Tekst bi možda, po svojoj prirodi, sugerisao neko šire sociološko i kulturološko čitanje, koje bi, međutim, operu koja traje nešto malo preko sat i po dosta opteretilo i narogušilo. Ovako, to je intimna, ali ne manje reska drama onesposobljenosti nekolicine malih ljudi za sasvim običan, minimalni život.
Ako bi se libreto ove opere shvatio kao okvir (koji je postavio glavom kompozitor) jednog naturalističkog eksperimenta o životu ljudi u društvenim okovima, Šeroov umetnički postupak, potpomažući se muzikom (i obratno), pokazuje unutrašnje reakcije koje bujaju u tim ljudima, ali, po prirodi stvari, isuviše su sabijene iznutra da bi uzele maha da se ispolje. A sile koje ih sabijaju otelovljene su ne toliko u društvenom poretku (kako je hteo Bihner u svojoj drami), koliko u ljudima koji su glavni simptomi dehumanizovanosti sveta – Kapetana i Doktora u prvom redu. Tako, ljudi se ponašaju i izgledaju kao sablasne lutke – to se dobro opaža već na samom otvaranju prvog čina, u dijalogu između Voceka (bariton Franc Grundheber) i Kapetana (tenor Grejem Klark), dvojice nikogovića od kojih je jednom data moć nad drugim. Suštinski nikogovići su upravo Kapetan i Doktor, ljudi sa funkcijama i odgovornostima, i u skladu s tim groteskno predstavljeni. Vocek je čovek koji, u iščašenoj životnoj situaciji, ne ume ili ne može da zdravo usmeri svoju ljubav prema Mariji, kao ni da savlada strah da ne ostane sam u nesreći, pa se to pretvara u destruktivnu, ludačku ljubomoru.
Jedini lik na sceni koji je donekle očuvao životne instinkte, pa i sokove, je Marija – uloga kao stvorena za ”scensku životinju” (po njenim sopstvenim rečima) Valtrod Majer. Ona apsolutno uživljeno pokazuje da je ono što je Mariju sačuvalo od destrukcije upravo splet snažnih osećanja prema ljudima koji je okružuju – prema sinu i prema samom Francu Voceku, prema kome gaji ambivalentno osećanje seksualne dosade, ali duboke privrženosti stvorenju koje s njom deli ono malo dobrih stvari koje ima. Marija je žena koju određuju dve stvari, obe apsolutno neutažive: čulnost i pokajanje, i u tom smislu je izvanredna metafora Marije Magdalene, sa kojom se ona i nehotice poistovećuje. Elektricitet koji Marija-Valtrod Majer sipa oko sebe svojom erotičnošću pleni sve likove na sceni; ali isto tako i pažljivo razrađeni detalji, kao što je postiđen i pogružen, ali odlučan i nagao pokret ruke kad uzima novac koji je Vocek dobio od Doktora kao bonus za izigravanje zamorčeta; izvanredno su izražajni i povremeni izleti Marijinog pogleda, potpuno bezizgledni, koji pokazuju postepeni pad u ludilo, u koje su ostali akteri već odavno upali.
Doktora, koji se takođe odlično uklapa u koncept totalne poremećenosti ljudskih odnosa, peva i glumi bas Ginter fon Kanen.
Inače, za izvanredno ukusno postavljenu scenografiju zahvalni smo Ričardu Peduciju; kuće, barake i udžerice u kojima se radnja odvija predstavljene su velikim četvrtastim okvirima raznih boja, koji se smenjuju na sceni i pokreću se za vreme radnje.
Muzička realizacija se po kvalitetu odlično slaže sa drugim aspektima ove zaista antologijske produkcije. Za nju je odgovoran i inače izuzetni, uvek impresivni Daniel Barenboim.

Odlomak, scena ubistva:

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 30.08.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Alban Berg – ”Vocek”, sinopsis

Alban Berg – ”Vocek”, sinopsis

(Alban Berg: ”Wozzeck”)

Premijeru je ova opera imala 1925, skoro 10 godina nakon što je započeta, jer je Prvi svetski rat sprečio Berga da intenzivnije radi na njoj. Na komponovanje ovog dela Berga je podstakla pozorišna predstava koju je pogledao 1914. – komad nemačkog pisca Georga Bihnera, ”Vojcek”, kratka, sirova i nedovršena drama sa brutalnom tematikom iz života siromašnih, dekadentnih slojeva sa ivice društva (inače, drama je uzela događaj iz novinskih hronika, koje su pisale o siromašnom vojniku Vojceku koji je počinio ubistvo iz ljubomore). Tekst je prilagodio sam Berg (zapravo, samo ga unekoliko skratio).

Učenik Arnolda Šenberga (kompozitora ekspresionizma koji je naročito poznat po inovacijama koje su razorile tradicionalno shvatanje harmonije), Berg u svojoj prvoj operi koristi atonalnost – izbegava uspostavljanje bilo koje muzičke lestvice. Naravno, to je u svoje vreme izazvalo priličnu buku, a 1933, u vreme uspona naci-režima ova opera je, kao i istoimena drama, proglašena dekadentnom i zabranjena. Njen muzički izraz je ipak mnogo manje agresivan od nekih kasnijih modernih ostvarenja, i najveći kvaliteti su izvanredna ekspresivnost i dramatika (primetna naročito u orkestarskom interludijumu pred završnu scenu. Karakterističan je tzv. Sprechgesang, ekspresionistički (mada u suštini mnogo stariji od ekspresionizma) vokalni manir koji je negde na sredini između pevanja i govorenja. Pored Šenbergovog, vidan je i uticaj malerovskog romantizma. Danas se ”Vocek” relativno često izvodi, naravno u operskim kućama koje raspolažu visokokvalitetnim ansamblom i dirigentom.

PRVI ČIN
Kapetana u njegovoj odaji brije Franc Vocek, priprosti, siromašni vojnik koji ovakvim uslugama zarađuje nešto malo dodatnog novca. Kapetan mu prebacuje zbog nervoze i grozničavosti koju Vocek ispoljava dok radi; ali glavnina razgovora (koji je uglavnom jednosmeran) tiče se Vocekove nemoralnosti – on ima kopile iz divljeg, neblagoslovenog braka sa nekom ženom sa ulice, Marijom. Vocekovo skromno viđenje stvari: moral je lepa stvar, ali siromašni ga ne mogu sebi priuštiti. Osim toga, ne bi trebalo da bog brani pristup na nebo jednom crviću čiji roditelji nisu primili blagoslov pre nego što su ga napravili. Kasnije, na polju van grada, Vocek i njegov drugar Andres seku drva, i dok Andres razuzureno peva neku narodnu pesmicu, izmrcvarenoj Vocekovoj mašti priviđaju se utvare kojima pridaje apokaliptični značaj. S druge strane, njegova nevenčana žena Marija se pred svojim kućerkom prepire sa komšinicom Margret oko toga koja od njih dve više gleda u muške pantalone, jer je upravo prošao odred vojnika i Marija komentarisala njihovu privlačnost, a osobito njihovog Tamburmažora. Posle svega Marija peva uspavanku svome sinu: ti si tek dete jedne kurve, ali kako je tvoja majka srećna dok te gleda! Nailazi Vocek, potpuno pometen prikazom koju je uveren da je video. Njegovo teško duševno stanje zbunjuje i obeshrabruje Mariju. Još jedan od ništavnih poslića koje Vocek radi da bi obezbedio još neku paru je izigravanje zamorčeta lokalnom doktoru radi njegovih medicinskih ogleda. Sada ga doktor prekoreva što ga je video kako piša uza zid na ulici; zatim se naslađuje vizijom slave koju će steći nakon teze koju trenutno primenjuje u praksi na Voceku, zabranivši mu da jede ma šta drugo osim graška. Za to mu daje dodatna tri groša. Približila se noć i Marija se pred kućom upušta u flert sa zgodnim Tamburmažorom. Njegovom navaljivanju i grubim seksualnim aluzijama ona se najpre pomalo opire, ali prilično lako popušta i uvodi ga u kuću.

DRUGI ČIN
U svojoj sobi Marija se ogleda u slomljenom ogledalu, i divi se zlatnim minđušama koje je očigledno dobila od Tamburmažora posle obavljenog posla. Dolazi Vocek i sumnjičavo je ispituje za minđuše: kako to da on nikad nije našao na ulici dve odjednom. Ipak, nema snage za trajnu sumnju, nežno posmatra zaspalog dečaka i daje Mariji svoju dnevnu zaradu. Marija, ostavši sama, preispituje se i oseća grižu savesti zbog neverstva. Na ulici sreću se Doktor i Kapetan i upuštaju se u isprazno prepucavanje, ali nailazi Vocek – pravi čovek za sprdačinu, i oni ga peckaju aluzijama: da li je možda nekad našao u supi dlaku nekog drugog muškarca, npr. nekog tamburmažora; štaviše, ako požuri, možda će dlaku naći i na izvesnim rumenim usnama. Vocek se poraženo osmejkuje i brani da ga ostave na miru, jer je samo bednik koji na svetu nema ništa drugo ( – osim Marije). U sledećoj sceni on se suočava sa Marijom, razjareno je optužuje dok se ona pravi blesava. Kad on zamahne da je udari, ona ga zaustavi – neka joj zarije nož u srce, ali ne sme da je udari. Iste večeri u pijanoj kafanskoj atmosferi Vocek je okružen drugarima i raznim uličnim ženama. U jednom času opazi Mariju kako zaneseno pleše sa Tamburmažorom. Kasnije, njegovom nervnom rastrojstvu još više doprinosi pojava nekog idiota koji vazda govori o krvi. U barakama, na spavanju, Vocek želi da se poveri pospanom Andresu o onome što ga muči, ali ovaj ga jedva sluša; uto dojuri pijani Tamburmažor i stane se hvaliti o svom seksualnom podvigu sa jednom strastvenom ženom. Kojom? Valjalo bi pitati ovoga što stoji tu, pokunjen. Tamburmažor izaziva Voceka u borbu, koja je ipak neravnopravna, i Vocek ostaje isprebijan i okrvavljen na podu.

TREĆI ČIN
Marija u svojoj sobi sa dečakom prevrće Bibliju i čita poglavlje o Mariji Magdaleni, bludnici koju Hrist nije žigosao, već joj je oprostio. Oseća uzbuđenje i moli se.
Naredna scena odvija se na stazici kraj jezera. Tu je Vocek odveo svoju ženu i ne dozvoljava joj da se vrati kući. Poslednji put ljubi njene rumene usne (koje smatra slađim od samog greha) i prereže joj grkljan u trenutku rađanja krvavog meseca. Kasnije, u istoj onoj kafani igra se polka. Prisutni Vocek želi da vodi ljubav sa Margret, ali ona primeti krv na njegovoj ruci. Gomila se okuplja, a Vocek beži ka jezeru, da bi bacio nož kojim je ubio Mariju; dok posmatra nož koji tone u vodu, pokušava i sam da se opere od krvi kojom mu se čini da je sav izmazan, i davi se. Tu su negde u šetnji Doktor i Kapetan, kojima se čini da su čuli uzvik davljenika, ali ne smeju da se približe jezivoj obali.
Pred finalnu scenu orkestar svira dramatični interludijum, za kojim sledi jutarnja scena na ulici. Tu se igraju deca, među kojima i Marijino dete; kažu mu da mu je majka mrtva, na obali jezera, i trkom odlaze da je vide dok je još nisu sklonili. Čini se da dečak ne razume ono što je čuo – on nastavlja da se neko vreme ljulja na zamišljenom konjiću a onda i on odlazi nekud.

(Slika je preuzeta iz filma ”Vojcek”, Vernera Hercoga, iz 1979. Naslovnu ulogu igra Klaus Kinski.)

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 20.08.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

IN MEMORIAM Hildegard Berens…

IN MEMORIAM Hildegard Berens…

18. avgusta 2009. umrla je u Tokiju jedna od vrhunskih dramskih soprana u poslednjih 30-ak godina. Među njenim ulogama su svakako nezaobilazne Brunhilda, Saloma, Marija (u Bergovom ”Voceku”), Toska. Nastupala je sa imenima poput Herberta fon Karajana, Leonarda Bernštajna, Karla Bema i dr.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 20.08.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

”Otelo” u Metropolitenu 1995.

”Otelo” u Metropolitenu 1995.

Produkciju konvencionalnog reditelja Ilajdže Mošinskog osvetljavaju najmanje 4 elementa: tri glavne uloge i sjajni dirigent Džejms Livajn, koji u njujorškom Metropolitenu bez prestanka pokazuje (i dalje) nenadmašno dinamično shvatanje italijanskog romantičarskog repertoara. Što se Verdija i Pučinija tiče, malo ko danas može parirati ovom majstoru.

Plasido Domingo je, prema široko rasprostranjenom mišljenju, najbolji Otelo poslednjih decenija 20. veka (pre toga ova titula je pripadala slavnom Mariu del Monaku, koga je i Beograd imao prilike da vidi u davnim vremenima). Isticano je u kritici: on ne glumi Otela, on je Otelo. U vokalnom smislu 90-te su još uvek godine njegovog briljiranja – doduše on je i danas vrlo aktivan kao pevač ( i kao dirigent), i iako se ne može ništa prigovoriti njegovoj agilnosti uprkos godinama, ipak je normalno i razumljivo da njegov glas i tehnika nisu ono što su nekad bili. Prema shvatanju uloge, obraćanju pažnje na značenje i smisao teksta, prema impozantnoj fizičkoj pojavi, Domingo zaista dominira scenom, uvek skrećući pažnju na sebe. Sopran Rene Fleming, za koju su u mojim očima uvek bile rezervisane samo pohvale, dostojna mu je partnerka u ulozi Dezdemone; ona i sama tvrdi da je ova uloga kao stvorena za nju i da neverovatno dobro ”leži” njenom kremastom glasu. Svojom neusiljenom simpatičnošću Rene je oduvek lako plenila publiku.
Uloga Jaga je poverena baritonu Džejmsu Morisu. Ova uloga krije u sebi neke zamke: ako verujemo da je Otelo inteligentan čovek (što svakako jeste, s obzirom na svoj veliki uspeh kao vojnog stratega, i s obzirom na veliku ljubav Dezdemone prema njegovom duhu), ne sme se dopustiti da Jago bude prozirni nitkov, jer se onda degradira Otelova pronicljivost. Više puta je isticano u proučavanjima Šekspirove tragedije da Otelo naseda toliko lako na prevaru zato što je drugačiji, stran tome svetu koji ga okružuje, i usled toga mu je unekoliko poljuljano samopouzdanje, i podložan je manipulaciji. S druge strane, Otelo sa svojim idealističkim herojskim moralom nikad ne bi mogao da zamisli da je neko iz vojničkog, ratničkog reda, nečastan. Ovako nešto trebalo bi da podrazumeva svaki tumač Jaga, pa je ono što meni pomalo smeta kod Džejmsa Morisa ustvari njegov zlobni izgled (ali za greške pevača-glumaca uvek u operi treba okriviti reditelja, jer on sprovodi svoju zamisao i mora istrenirati pevače da glumom izraze ono što je potrebno).
U pogledu režije ovaj ”Otelo” nam ne donosi ništa naročito novo: Metropoliten je odvajkada imao izvesnih rezervi prema eksperimentisanju, pa se tamo uglavnom mogu videti uobičajene interpretacije koje ne odskaču od teksta. To, naravno, pruža okvir za potpuno uživljavanje u radnju i kontekst, vreme i prostor, što je važno za prvi susret sa bilo kojom operom, pa iz tih razloga ja nikad nisam protiv tradicionalnog viđenja. Estetika se u tom slučaju crpi iz elegancije prikazivanja, autentične scenografije i naročito kostimografije, a ne iz zamisli o novim značenjima. Ipak, izdvojimo jedan zaista fascinantan detalj: Otelo ne umire na Dezdemoninom lešu, već se dovuče ispod nje, kao nedostojan, tako da mu njena ruka, poput blagoslova ili oproštaja koji on želi, miluje lice.

Nemiri u kiparskoj luci pred doček pobednika Otela:
Pijani Kasio:
Dezdemona svojim prisustvom umiruje Otela pre njegove transformacije:
”Verujem u okrutnog boga, koji me je stvorio prema svojoj prilici” – Jago
Ljupka grupna scena: Dezdemona je okružena pratiljama, koje se dive lepoti njene osobe, što doprinosi da Otelo prvi put, ne zadugo, posumnja u istinitost Jagove optužbe:
Jago bez prestanka deluje na Otelovu uobrazilju; u ovoj sceni on se, ne bez razloga, nalazi nad Otelom:
Agresija:
Dezdemona se, u društvu Emilije (u pozadini), krotko prihvata ono što joj sudbina dodeljuje:
Vanredna, smerna, plemenita molitva ”Ave Maria”, u koju Dezdemona utkiva i svoj ljudski strah pred smrću:
”Judin”, poslednji poljubac: ko je više izmučen, žrtva ili agresor?
Čin je izvršen:
Predivna završna, Rembranta dostojna kompozicija mrtvih tela supružnika. Otelo se, prikupivši poslednju snagu, podvukao pod nju, da umre na nižem nivou, gde je sam sebe spustio:

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 13.07.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Đuzepe Verdi: ”Otelo”, sinopsis

Đuzepe Verdi: ”Otelo”, sinopsis


(Giuseppe Verdi: ”Otello”)

Jedno od najzrelijih Verdijevih ostvarenja doživelo je premijeru u Skali 1887, kada je Verdi imao već 74 godine. Zapravo, pre nego što je otpočeo rad na ”Otelu”, Verdi uopšte nije više nameravao da se bavi stvaranjem. Mladi pesnik i libretista Arigo Boito ga je na to ipak nagovorio, pokazavši mu nacrt za libreto prema Šekspirovoj velikoj tragediji, i tako ga potpuno pridobio, jer je Verdi obožavao Šekspira. Naravno, u pisanju i prilagođavanju libreta Verdi je zatim bio aktivan učesnik. Opera je na premijeri doživela apsolutni trijumf; američka pevačica Blanš Ruzvelt, koja je bila u publici, svedočila je u jednoj svojoj knjizi da je Verdi bio 20 puta dozivan na scenu, posle završetka predstave bukvalno je odnesen u hotel na rukama egzaltiranih obožavalaca, i do 5 ujutru su se mogli čuti uzbuđeni krici: ”Viva Verdi!”
Za potrebe opere, Šekspirov izvorni tekst je modifikovan, a radnja unekoliko skraćena i uprošćena. Ipak, može se reći da je ovo u dramskom smislu jedna od najboljih i najčvršće izgrađenih Verdijevih opera, jer se kompozitor čvrsto držao kompaktnosti samog originala. Sporednih epizoda uopšte nema, dramatika je vrlo intenzivna, vešto vođena u jednom pravcu, pa ova opera nema česte manjkavosti žanra: razvodnjenost i neubedljivost radnje. Sve ide u jednom dahu, toliko uzbudljivo da gledalac i ne stigne da razmišlja o strukturi, omađijan psihološkim prikazivanjem Otelovog preobražaja u lukavoj Jagovoj igri. I u muzičkom smislu, ovo je možda u celini najuspelija Verdijeva opera.

PRVI ČIN
Sa obale Kipra gomila uzbuđenih ljudi prati borbu dveju lađa na vidiku: protiv turske flote bori se, u ime Venecije, plaćeni vojskovođa, iskusni crnac Otelo. Kada već postane jasno da je pobedila lađa sa venecijanskom zastavom, počinju užurbane pripreme za slavlje. Zaplet otvaraju dvojica oficira, Jago i Roderigo, koji jedini ne učestvuju u opštoj radosti. Roderigo je očajan što se Otelo upravo toga dana oženio Dezdemonom, lepom Venecijankom u koju je on zaljubljen; Jago je pak ljubomoran na Kasia, koji je dobio unapređenje pre nego on. U ovoj tragediji glavni režiser, koji upravlja događajima i navodi ih na svoju korist, upravo je Jago, sa svojom perfidnom prirodom i beskrupuloznim ambicijama. Tako Jago pridobija naivnog i priglupog Roderiga za svoje ciljeve. Otelo se u jednom trenutku pojavljuje na sceni, samo da trijumfalno objavi pobedu, i da ga gomila bučno pozdravi, i odlazi na počinak. Jago sada počinje da deluje: natera Kasia da se napije, iako se ovaj isprva opire tome jer loše podnosi alkohol. Zatim Jago izazove čarku između njega i Roderiga, oni se potuku, i to se proširi na sve prisutne. U ovom haosu Jago s jedne strane raspiruje jarost pijanih vojnika, a s druge strane tobože pokušava da smiri situaciju. Otela je uznemirila buka i on, besan, izlazi u haljetku i autoritativno prekine svađu. Naravno, jedini Jago izgleda dovoljno priseban, i Otelo upravo od njega očekuje izveštaj, što on lukavo koristi da ispriča događaje onako kako on hoće. Kasio je strogo opomenut i raščinjen, a Jago već ubire prve plodove svojih spletki.
Izlazi Dezdemona i Otelo ostaje sam s njom, pošto su se svi razišli. Tu stičemo uvid u istorijat njihove uzajamne privlačnosti. Kako to da se devojka tako plemenitog roda zaljubila i udala za tamnoputog vojnika? Ona je u njemu zapravo videla romantičnog heroja koji je prošao kroz nebrojene opasnosti, koji je opčinio svojom istočnjačkom egzotikom, i neobično je uživala u njegovim pričama o opasnom i šarolikom svetu kakav ona ne poznaje. A on se naravno, osim u njenu lepotu, zaljubio i u njenu širokogrudost, zadivljen njenom zainteresovanošću i sposobnošću uživljavanja u njegove priče, i spremnošću da se uda za njega (kada svi drugi zaziru od njegove boje kože i čudnovatog života i porekla).

DRUGI ČIN
Jago sada želi da se prikaže i kao prijatelj Kasiu; nagovara ga da traži od Dezdemone (”koja vlada našim vladarem”) da zastupa njegovu stranu kod muža. Kasio smesta odlazi Dezdemoni, koja se upravo tu bavi, a Jago, za sebe, govori o svojim pobudama: tako on vidi prirodu i boga, kao suštinsko zlo, a sve što nije zlo – samo se tako čini ili pretvara. On je od prirode stvoren tako da mrzi sve što je dobro. Ako ga je takvim stvorila priroda, onda je i ona sama – zla. U književnim tumačenjima Šekspirovog ”Otela” postoje teorije da nijedna motivacija ne pravda do kraja Jagovo delovanje – ni ljubomora na Kasia, ni mržnja na Otela zbog toga, niti govorkanja da je Otelo zaveo njegovu ženu Emiliju; po tom shvatanju, Jago je oličenje zla po sebi, koje ni samo ne može razumeti svoje razloge, jer on se ne zadovoljava kad postigne svoj cilj, da zauzme Kasiov vojni položaj, već hoće da sasvim uništi Otela. Upravo su i Verdi i njegov libretista Boito pobornici ovakvog shvatanja. U ovom Jagovom pevanom monologu oseća se misaoni, ponešto filozofski odnos prema predmetu: to je princip života, a šta se dešava kad dođe smrt i posle smrti? Ništa – zagrobni život ne postoji. Otud za Jaga ne postoji nikakvo merilo moralnosti.
Baš u pravom času nailazi Otelo, da vidi u okrajku scene Dezdemonu i Kasia, koji se smesta povuče, postiđen od Otela. Ovaj ne bi obratio veću pažnju na to, da tu nije Jago, koji polako, postepenim, nikad dorečenim sugestijama, usađuje crv sumnje i ljubomore u Otelove misli. Zašto se Kasio tako brzo povukao ako je pošten pred Otelom? Da li su se Kasio i Dezdemona poznavali pre Otelovog venčanja? Otelo, vi ste časni i pošteni, a takvi često ne uviđaju prevaru (ova Jagova izjava pršti od ironije). Jago nikad ne ide predaleko, uvek ostavlja mogućnost da se povuče u slučaju opasnosti. Jednom kada pomuti Otelov duševni mir, on hladno posmatra kako otrov deluje, i povremeno dolije malo ulja na vatru. Čak upozorava Otela da se čuva ljubomore, jer ona uništava svoju žrtvu i svog nosioca.
Otelov bes, izvanredno predočen muzičkom karakterizacijom koja je jedna od najjačih Verdijevih strana, ugušen je idiličnom scenom u kojoj Dezdemona, okružena pratnjom, privlači njegovu pažnju svojom ljupkošću, i izaziva sumnju u Jaga: ”Oh, ako je ona grešna, onda se nebo ruga samom sebi!”. Međutim, to traje veoma kratko. Ona odmah prilazi mužu i počinje da se zauzima za nesrećnog Kasia; to Otela odmah ljuto žacne, a pogotovu kad ona uporno nastavlja da moli, iako vidi njegovo neraspoloženje. On čak postaje grub prema njoj, i ona, misleći da mu nije dobro, vadi maramicu (njegov prvi poklon) i briše mu čelo. Ali on odbacuje maramicu od sebe; sa poda je diže Emilija, Jagova žena a Dezdemonina pratilja, i, dok Dezdemona pokušava da smiri Otela, nijedno od njih ne obraća pažnju na maramicu. Nju Jago otima od svoje žene i zapreti joj da ćuti, iako ona ne sumnja da je u pitanju neka spletka. Zapravo, Jago planira da maramicu podmetne Kasiu, ili da je ostavi u njegovoj sobi.
Jago izmučenom Otelu ne da mira. Ključ njegovog uspeha je upravo u tome što ne pušta Otela ni na trenutak da ostane sam sa sobom, da preispita argumente ”pro et contra”, već ga neprestano progoni, u isti mah ga muči i prividno teši, upravlja svim njegovim osećanjima. Naravno, on mora ubrzavati Otelovu osvetu i iz bojazni da se ne otkrije prava istina, što bi se svakako uskoro desilo jer Jagova priča krije neke nelogičnosti koje trezveni mozak može otkriti bez mnogo muke. Sada, Otelo je toliko razjaren i rastrzan između svojih sumnji da je spreman da ubije Jaga ako se ispostavi da su njegove optužbe lažne; to ovog obavezuje na smeliji i konkretniji korak, da smesta opskrbi nešto što bi moglo ličiti na dokaze. Prvi od njih (kome Otelo uopšte ne mora da veruje, ali u svojoj zaslepljenosti to ipak čini) je tobožnji san Kasia, dok je spavao u istoj prostoriji sa Jagom: u tom snu Kasio je mrmljao reči ljubavi prema Dezdemoni i pravio pokrete kao da je ljubi. Tu već Otelo potpuno ludi od bola, dok zamišlja kako Kasio vodi ljubav s njegovom voljenom ženom. A onda ključni argument: da li Otelo zna gde se u ovom trenutku nalazi maramica, uspomena njegove majke, koju je poklonio svojoj ženi? Jago je baš maločas video u Kasiovoj ruci. Otelo se sad zaklinje na osvetu; kao vrhunac ironije, i Jago se pridružuje zakletvi – da će svom dušom pripadati samo Otelu i njegovom cilju.

TREĆI ČIN
U holu dvora Jago saopštava Otelu svoju nameru za konačno ”razotkrivanje” Dezdemoninog neverstva: dovešće tu Kasia da bi s njim zapodenuo razgovor o Dezdemoni i maramici, a Otelo, prikriven, treba da pažljivo sluša.
U međuvremenu dolazi do suočavanja Otela i Dezdemone nasamo. Veoma je važno uočiti jednu stvar: prilikom svakog susreta sa njom, Otelo se najpre, zanesen njenim anđeoskim izgledom, poljulja u uverenju o njenoj preljubi, ali ona uvek iznova počne da uporno poteže pitanje Kasia (ne znajući da je Otelo sumnjiči upravo s njim), tu ga razjari preko svake mere i on počinje da je maltretira. I tada, koliko nju, toliko muči i sebe tom agresijom prema ženi koju ludo voli. Sada, on joj se najpre žali na glavobolju; ali maramica kojom mu briše čelo nije ona maramica, i tu on izgubi kontrolu, pogotovu kad ga ona počne sumnjičiti da time želi da zabašuri pitanje Kasiove nevolje. Upozorava je Otelo: u tu maramicu utkana je magija, i onome ko je izgubi ona donosi propast! Ovu mučnu scenu Otelo prekida tako što tera ženu od sebe, pošto je nazvao kurvom. Upravo tada ulazi Jago i upozorava ga: Kasio stiže, treba da se sakrije.
Odmah Jago počinje da zadirkuje Kasia o ženi koja je zaljubljena u njega; ono što Otelo ne zna, to je da se radi o bludnici Bjanki, a ne o Dezdemoni, i on smatra da se Kasiov nipodaštavajući smeh odnosi upravo na nedostojnu ljubav Dezdemone. Još kad Kasio počne da maše maramicom (za koju misli da ju je Bjanka zaboravila u njegovom krevetu), zaslepljenom Otelu više nije potreban nikakav dokaz. Začuju se trube koje oglašavaju dolazak venecijanskih poslanika u dvor. Kasio odlazi, a Jago ubire plodove svog nevaljalstva: nudi se da lično ubije Kasia, a Otelo će se razračunati sa nevernicom. Ne treba da je otruje, već da je zadavi u postelji, koju je okaljala, savetuje Jago. ”Tvoja pravednost mi godi”, rezonuje Otelo.
U dvorani za primanje nalaze se i pridošlice, poslanici venecijanskog vojvode, kao i Otelovi zvaničnici. Tu, pred svima, Dezdemona ponovo moli da Otelo vrati Kasia u milost, računajući na podršku prisutnih; ali on je na to siledžijski ošamari pred celim dvorom. Dok su svi skamenjeni od čuđenja, Otelo otvara pismo od vojvode, koji ga poziva natrag u Veneciju nekim poslom, a na njegovo mesto postavlja Kasia. Naravno, on će poslušati. Dok Dezdemona plače a svi je sažaljevaju i teše, Otelo se i dalje u sebi lomi, videći je tako rastuženu, a Jago nagovara Roderiga da mora iste večeri ubiti Kasia, inače će Dezdemona otići s mužem u Veneciju i izmaći mu možda zauvek.

ČETVRTI ČIN
U kamernoj atmosferi spavaće sobe zamišljena i setna Dezdemona se sprema za počinak, uz Emilijinu pomoć. Prema nekoj vrsti ženskog instinkta ona razmišlja o smrti, sećajući se neke služavke koja je poludela zbog ljubavi i pevala pesmu o žalosnoj vrbi. Sada i Dezdemona evocira tu melodiju, koja joj se cele večeri vrti po glavi. Emilija iznosi venčanicu u kojoj Dezdemona želi da bude i sahranjena (jer ona je u ovom komadu, iznad svega, supruga – u tom svojstvu će i umreti) i ostavlja na krevet, pa odlazi, a Dezdemona se moli pred počinak – čuvena ”Ave Maria”; to Dezdemoni pridaje naročit venac tragike, jer se ona pokazuje kao skrušena, religiozna osoba koja će umreti mučenički, nevina. Kad ona zaspi, polako ulazi Otelo, prikrada se krevetu, ali nema srca da je ubije zaspalu. Zato je nežno budi sa tri poljupca (što neke podseća na Judina tri poljupca) i kaže joj da će joj ostaviti vremena da se brzo pomoli, jer ne želi da ubije i njenu dušu. Tek sada, na njenu molbu, on joj otkriva da je Kasio pod sumnjom kao njen ljubavnik. I ovde Dezdemona postavlja logičan zahtev: ispitati Kasia lično (čega se Otelo nijednom nije setio), ali za to je kasno, jer Kasio je već mrtav, kako Otelo misli. Dezdemona, vrišteći i otimajući se, moli za svoj život, ali Otelo je lako savlada i zadavi. Emilija kuca na vrata – Kasio je ubio Roderiga (a trebalo je obrnuto), i sada Otelo shvata, doduše kasno, da je živ čovek koji može da obelodani istinu. U tom času Dezdemona, koja još uvek nije mrtva, procedi da se sama ubila i izdahne. Otelo, međutim, prizna svoju krivicu, ali uviđa njenu plemenitost i počinje da sluti mračnu istinu. Svi hrupe u sobu, čuvši Emilijine užasnute krike. Na samom kraju u operi postoji znatna težnja za pojednostavljenjem – pošto je Emilija raskrinkala Jaga, otkrivši pred svima šta se ustvari desilo sa maramicom, Jago beži, ljudi trče za njim, a Otelo ostaje u sobi i ubija se. Na samrti, sakupi dovoljno snage da se dovuče do ženinog leša, poljubi joj usne i umre na njoj. Nema njegovog oproštajnog govora upućenog prisutnima kao u Šekspirovom tekstu, niti očajničkog pitanja Jagu zašto je opčarao njegov um i dušu, na šta Jago neodređeno ali kategorično odgovara: nemoj me pitati ništa, jer više nijednu reč neću reći. Tako se jedino moguće objašnjenje Jagovog nevaljalstva ispostavlja zapravo kao velika zagonetka.

(Na slici: Lorens Olivije kao Otelo i Megi Smit kao Dezdemona u klasičnoj filmskoj realizaciji iz 1965.)

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 11.07.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

”Ariodante” na Spoleto festivalu 2007.

”Ariodante” na Spoleto festivalu 2007.

Neka vrsta ”zlatne sredine” u modernizovanom oživljavanju ovako starih dela – ni previše ekscentrično i deformisano do neprepoznatljivosti, ni previše tradicionalno ili u skladu sa autentičnim istorijskim trenutkom (što bi za današnji ukus bilo anahrono) – to bi bila glavna odlika ove skorašnje produkcije, koju potpisuje reditelj Džon Pasko. Radnja je vremenski izmeštena, ali ne obesmišljena – aktualizovanjem u sasvim drugom vremenu priznata joj je univerzalnost. Veoma prijatan i pozitivan utisak odaje elegancija scenskog prikazivanja, jednostavnost uređenja scene, neupadljiva i odmerena kostimografija u skladu sa 50-im godinama 20. veka i, iznad svega, neusiljena gluma. Muzička strana, za čije je stilizovanje odgovoran dirigent Alan Kertis, takođe je na veoma visokom nivou. Kertis se prilikom izbora ”kastinga” opredelio da za uloge Ariodantea i Polinesa, umesto uobičajenih kontratenora (današnjih zamena za kastrate) uzme mecosoprane, videći izvesnu prednost u opsegu ženskog glasa.

Glavna Paskoova zamisao bila je da sva događanja stavi u službu istine- prema njegovom shvatanju, to je glavna Hendlova ideja, i vrlina kojoj je sve podredio u ovoj operi. Zato je na obe strane scene, kao i na jednom delu scene okrenutom publici, postavio ogledala, koja služe da likovi u svakom trenutku mogu sagledati sebe i svoje delovanje, svoj odnos prema drugim likovima, svoje reči u odnosu na istinu. Neki od najdramatičnijih trenutaka nastaju upravo prilikom ovakvih sagledavanja sebe – npr. kada Dalinda, shvativši perfidnu prirodu svoga voljenog Polinesa, doživljava neku vrstu preporoda ličnosti i okreće se istini, koju će ubrzo saopštiti javno.

Lajtmotiv rediteljeve zamisli je oznaka koja visi nad pozornicom gotovo sve vreme, i služi da podvuče i naglasi neke aspekte istine – reč je o ženskom profilu nad kojim je ispisan moto viteškog Reda podvezice (Order of the Garter), koji poreklo vuče iz srednjovekovne Engleske, a i danas okuplja pripadnike najvišeg engleskog plemstva, uključujući i kraljevsku porodicu: ”Honi soit qui mal y pense” – ”Zlo onome ko zlo misli” (postoji legenda da je na nekom balu kraljici, prilikom plesa, ispala podvezica; kad je kralj video kako se okolni plesači smejulje, podigao je podvezicu, stavio je na svoju nogu i izgovorio tu rečenicu). Osvetljenje ima značajnu ulogu ne samo u prikazivanju doba dana, već i u ukazivanju na stanje u duši nekog junaka. Pevani monolozi se izvode uglavnom ispred spuštene zavese.

Prvi i poslednji lik na sceni je jedna lepa kuca, što je meni delovalo ua najmanju ruku simpatično; Paskov razlog za uvođenje psa je u tome što je on samo otelotvorenje ne samo odanosti, već i bezuslovne iskrenosti i nemogućnosti pretvaranja.

Naslovnu ulogu tumači švedski mecosopran En Halenberg; Đinevra je sopran Laura Keriči, Dalinda – takođe sopran Marta Vandoni Jorio; nitkova Polinesa uverljivo peva i glumi mecosopran Meri-Elen Nesi, a kralj Škotske je bas-bariton Karlo Lepore. Iako mahom nepoznati širim krugovima, ovi izvođači su pokazali, svi do jednog, vrhunski kvalitet u interpretaciji baroknih melodija. Naročito su sjajne Jorio (koja od Dalinde pravi gotovo najupečatljivijeg junaka), Halenberg i Keriči.

(Moram da napomenem da me iznenadio kvalitet ovog izvođenja, u koji sam najpre sumnjala, s obzirom da je izdavač dvd-a ”Dynamic”, nepretenciozna kuća koja obično predstavlja mediokritete ili tek nešto iznad njih.)

Đinevra i Dalinda u uvodnoj sceni:
Ariodante i Đinevra:
Ariodante sa kraljem Škotske (koji naravno ima karirane delove odeće):
Scenu gotovo neprestano nadgleda simbol Reda podvezice:
Lurkanio uverava Dalindu u svoju ljubav:
Zvanična scena prijema (obratiti pažnju na ”čuvare” koji stoje levo – policajci):
Ariodante, misleći da ga je žena prevarila, sedi kraj porušenog stuba svojih ideala (Dalinda mu je upravo ispovedila tajnu o prevari):
Skrušena Đinevra (ovo je njen najbolji trenutak!) moli oca za malo razumevanja pred njenu smrt:
Scena opšteg trijumfa vrline:

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 21.06.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Georg Fridrih Hendl: ”Ariodante”, sinopsis

Georg Fridrih Hendl: ”Ariodante”, sinopsis


(Georg Friedrich Händel: ”Ariodante”)

U šali označen kao ”najitalijanskiji od svih nemačkih Engleza” (jer je rođen u Nemačkoj, živeo u Engleskoj a školovao se u Italiji), Hendl (1685-1759) možda je najpoznatiji upravo po svom operskom stvaralaštvu, koje je zaista preobimno – broji oko 46 dela. Međutim, iako je u svoje vreme bio popularan, Hendl je zajedno sa svojim stvaralaštvom gotovo pao u zaborav za čitavih 200 godina, do sredine 20. veka, kada je muzika baroka doživela ponovno rođenje, počela se izvoditi na autentičnim instrumentima epohe, i kada su uloge nekadašnjih kastrata počeli pevati kontratenori (koji nam u današnje vreme najpribližnije dočaravaju kako su kastrati mogli zvučati).

Pre nego što se posetilac opere u 21. veku upozna sa Hendlovim remek-delima rane operske muzike, trebalo bi da bude upućen u nekoliko važnih činjenica o poetici vremena. Žanr ”opera seria” dominirao je ponajviše na italijanskim (ali i nemačkim, engleskim i drugim) scenama tokom 18. veka, za to razdoblje doživeo neke promene u tematici i stilu, naročito zahvaljujući Glukovoj reformi, koja već vodi u rani klasicizam.

Sam naziv”opera seria”, međutim, nije nastao u 18. veku, već se odomaćio nešto kasnije, da bi označio delo ozbiljne sadržine (ne nužno i tragične), odmerenih emocija, elegantno u izrazu i uzvišeno u tematici. Libreti su obično pisani na velike, poznate teme iz istorije ili mitologije, iz redova kraljeva i visokog plemstva, sa jednostrano ocrtanim likovima sa po jednom dominantnom osobinom. Opera seria je, zbog zamerki francuskih kritičara da sadržinom ponekad negativno utiče na publiku, usvojila princip da osnovno njeno značenje mora biti – vrlina i njeno promovisanje. Naravno, uzvišenim stremljenjima plemenitih junaka suprotstavlja se poneki ”negativac”, i obavezan je ljubavni zaplet. Osim toga, kako su ove opere najčešće izvođene pred najbogatijim slojevima, sa obaveznom kraljevskom porodicom u publici (koja je želela da se prepozna na sceni), često je prisutan i element glorifikovanja plemenitog i pravednog monarha. Sve ove strane danas mogu delovati otrcano, i zato savremeni gledalac, ukoliko već nije ljubitelj, treba da uloži dosta strpljenja, da zanemari svoje raznovrsno pozorišno iskustvo, i pripremi se na 2-4 sata najčešće elegantnog, ponekad razbarušenog i uvek ornamentisanog baroknog zvuka. Reditelji danas, kako bi aktualizovali ove opere, često prave eksperimente (tako jedna produkcija Hendlovog ”Rinalda” izgleda kao akcioni film, sa pištoljima, tamnim odelima i naočarima), a tradicionalna izvođenja za ljubitelje mogu se videti na festivalima barokne muzike ili u kućama specijalizovanim za muziku baroka.

Kada se prenebregnu sve predrasude i gledalac se pripremi da dublje uroni u estetiku i smisao Hendlovih dela, odmah se otkriva da je u osnovi ovih muzičko-dramskih zamisli humanost i duboka zamišljenost nad ljudskom prirodom i ulogom u svetu; tu je početak rađanja pravog užitka. A da se izrazim neodmereno ali tačno – užitka čiji kraj ne postoji.

”Ariodante” je jedna od najveličanstvenijih Hendlovih opera; libreto je nastao prema adaptaciji dela ”Đinevra, princeza Škotske” koje je napisao Antonio Salvi (a njegov je izvor nepoznat), a priča bazirana na epizodi slavnog Ariostovog speva ”Besni Orlando”. Mesto radnje je u Edinburgu, u kraljevskoj porodici.

PRVI ČIN:
U razgovoru između princeze Đinevre i njene prijateljice Dalinde otkriva se noseća linija radnje, ljubav između Đinevre i viteza Ariodantea, utoliko srećnija što je podržana i od princezinog oca, kralja Škotske. Inicijalni konflikt nastaje kada u odaju nenajavljeno upada vojvoda od Olbanija, Polineso, koji je beznadežno zaljubljen u Đinevru; ona ga odbija i odlazi, ostavljajući ga samog sa Dalindom. Tu se stvar komplikuje – Dalinda mu otkriva ko je njegov rival, ali mu i diskretno nagoveštava svoju ljubav. Međutim, Polineso ovo prihvata ne tako romantično – rađa mu se pomisao da bi mogao da iskoristi ovu Dalindinu slabost.
Upoznajemo Ariodantea u vrtu, gde uživa u lepoti prirode, koja ga impresionira zajedno sa lepotom njegove ljubavi. Posle dueta srećnih verenika, kralj ih blagoslovi i izda naređenje svom podređenom, Odoardu, da izvede pripreme za venčanje.
Polineso započinje svoju spletku: od Dalinde traži da se iste večeri obuče u odeću svoje gospodarice i odvede ga u njene odaje; nagrada za to biće ljubav. Ljubavni četvorougao postaje šestougao kada Lurkanio, brat Ariodanteov, izjavi Dalindi ljubav, ali ga ona odbije, da bi se, ostavši sama, zaklela na večnu ljubav prema Polinesu.

DRUGI ČIN:
Uveče Polineso udesi ”slučajan” susret sa Ariodanteom, i tobože je vrlo iznenađen kad čuje za njegove zaruke – pa Đinevra već odavno voli njega, Polinesa. To će i dokazati: kuca na vrata Đinevrinih odaja, i otvara mu Dalinda, obučena kao Đinevra, ali Ariodante ne primećuje razliku. Lurkanio ga odvraća od samoubistva i navodi na osvetu.
Dalji razvoj događaja podstiče Odoardova vest o Ariodanteovom samoubistvu davljenjem u vodi; očajni Lurkanio pismom obelodanjuje kralju šta je uzrok vitezove smrti i optužuje Đinevru za neverstvo. Kralj se odriče svoje kćeri. Sama Đinevra, potresena i vešću i optužbama i očevom reakcijom, u bunilu je.

TREĆI ČIN:
Ariodante je, međutim, preživeo, i u obližnjoj šumi žali što mu bogovi ne daju da umre. Začuju se krici Dalinde, koja beži pred ubicama, Polinesovim ljudima plaćenim da uklone svedoka prevare. Ariodante ih otera od nje; tu će čuti njenu ispovest o prevari u kojoj je učestvovala iz slabosti.
Za to vreme, na dvoru, traži se vitez koji će mačem braniti Đinevrinu čast i život u dvoboju sa Lurkaniom. Naravno, prijavljuje se Polineso. Sledi susret Đinevre sa ocem, gde ona pokušava da izmoli oproštaj, ali to ne menja njen položaj. Polineso će se boriti za nju, iako ona to odbija.
Međutim, u dvoboju pobeđuje Lurkanio i smrtno ranjava protivnika; dok on izaziva bilo koga od prisutnih, pojavljuje se Ariodante, na opšte iznenađenje. Objasniće im sve, ali moraju oprostiti Dalindi. U međuvremenu Odoardo donosi vest da je Polineso, izdišući, priznao šta je uradio. Još je ostalo da kralj i Ariodante obaveste Đinevru, koja se u tamnici priprema za smrt, o srećnom razvitku događaja.
Dalinda, koja je napokon shvatila kakvog je čoveka volela, sada prihvata Lurkaniovu ljubav, i parovi se venčavaju u opštem trijumfu vrline, ljubavi i iznad svega istine.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 17.06.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Нацртај робота – креирај свог робота

Нацртај робота – креирај свог робота

Конкурс НАЦРТАЈ БУДУЋНОСТ – КРЕИРАЈ СВОГ РОБОТА има за циљ промовисање године индустрије и нових смерова, техничар за роботику и техничар мехатронике у Политехничкој школи. Основни концепт конкурса је базиран на томе да ученици крагујевачких школа почну да размишљају о будућности, о томе како је виде, шта могу да очекују. Њихов задатак је био да [...]

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 06.06.2009
Svrstano u: Programiranje | Nema komentara

”Don Karlos” u teatru Šatle 1996.

”Don Karlos” u teatru Šatle 1996.
Susret u Fontenblou:

Vrt blizu manastira Sen-Žist, gde se zabavljaju kraljičine pratilje:

Elizabet i Karlos nasamo:

Kneginja Eboli, obučena kao kraljica, pred noćni sastanak sa Karlosom:

Auto-da-fe (zbor povodom spaljivanja jeretika):

Filipova kontemplacija o usamljenosti:

Veliki inkvizitor:

”O don fatal” – ”O kobni dare”

Karlosu markiz Rodrigo umire u naručju:

Karlos i Filip oplakuju markiza (slavna ”Lacrymosa”, koju će Verdi uneti u svoj Rekvijem)

Deus ex machina/duh iz grobnice

Svetlim primerom spoja odmerenosti i dobrog ukusa u režiji i izvanrednog muzičkog izvođenja može se smatrati ova produkcija švajcarskog reditelja Lika Bondija, snimljena u pariskom muzičkom teatru Šatle. U pitanju je originalna verzija na francuskom. Izvođači su top-klase za ono vreme, pa i danas. Glavne uloge tumače finski sopran, kontroverzna Karita Matila, u ulozi Elizabet di Valoa, i takođe veoma poznati tenor Roberto Alanja, za koga se vezuju mnoge atraktivne priče, i na žalost ponekad se ljudi više bave njegovim brakom sa ”nezgodnom” Angelom Georgiu (takođe operskom divom), nego njegovim odličnim pevanjem i specifičnim stilom. Kralja Filipa II igra bas-bariton Žoze van Dam, koji uspeva da ostvari vlastodršca naizgled autoritativnog, a zapravo veoma podložnog delovanjima sa strane. Bariton Tomas Hempson i inače ima veoma upečatljivu pojavu, a ovde još nosi dugačku, bujnu i razbarušenu kosu, što deluje neobično i čudno; tumači markiza Rodriga, idealistu koji pokušava da sve dovede u red, da bi na kraju zbog toga i stradao. Treba pohvaliti i basa Erika Halfvarsona, u mračnoj ulozi Velikog inkvizitora, koji se ne pojavljuje često, ali je neprestano i jako očigledno njegovo snažno, zastrašujuće i obeshrabrujuće dejstvo na Filipa i masu. U ovako izuzetnoj plejadi umetnika nepravedno je izdvajati favorite, ali ja ću to ipak učiniti, jer je naročito snažan utisak na mene ostavila Valtrod Majer, dramski sopran, koju sam ovde prvi put videla van vagnerijanskog repertoara; i ovde ona potpuno hipnotiše svojim snažnim scenskim magnetizmom, i svu pažnju obraća na sebe dok god se nalazi na sceni. Uloga kneginje Eboli lako može biti zanemarena, jer ona nije među glavnim likovima, iako utiče na razvoj radnje. Međutim, ovako jak interpretator to ne dozvoljava, i tako se od ”glavnog epizodnog lika” napravi veoma reljefna ličnost, kojom gospodari jaka volja, ali u jednom trenutku ona suzbija strasti, dolazi do korenitog zaokreta u njenoj ideologiji i ona počinje uzimati na sebe velike zadatke. Osim toga, u pitanju su godine najvećeg vokalnog sjaja ove Nemice iz Bavarske.

Pariskim orkestrom diriguje daroviti Antonio Papano, inače šef orkestra Kovent Gardena i asistent Daniela Barenboima.

Scenom dominiraju svedeni oblici i boje, koje doduše umeju biti mestimično kontrastne (kao u uvodnoj sceni u Fontenblou, gde je plavičast, snežni, noćni pejzaž ”presečen” krvavocrvenim kostimima dvoje zaljubljenika). Neveliki inventar ostavlja prostora našoj pažnji da se posveti praćenju karakterizacije, vizuelne i vokalne, koju dobro izvode svi likovi. Ovo je produkcija se ne može nazvati modernom u pravom smislu reči (jer ne poteže nova tumačenja, niti dekonstruiše tekst), ali je vešto izbegla zamke tradicionalnog, suvog i dosadnog predstavljanja, tako da ostavlja utisak svežine.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 25.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara