Нацртај робота – креирај свог робота

Нацртај робота – креирај свог робота

Конкурс НАЦРТАЈ БУДУЋНОСТ – КРЕИРАЈ СВОГ РОБОТА има за циљ промовисање године индустрије и нових смерова, техничар за роботику и техничар мехатронике у Политехничкој школи. Основни концепт конкурса је базиран на томе да ученици крагујевачких школа почну да размишљају о будућности, о томе како је виде, шта могу да очекују. Њихов задатак је био да […]

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 06.06.2009
Svrstano u: Programiranje | Nema komentara

”Don Karlos” u teatru Šatle 1996.

”Don Karlos” u teatru Šatle 1996.
Susret u Fontenblou:

Vrt blizu manastira Sen-Žist, gde se zabavljaju kraljičine pratilje:

Elizabet i Karlos nasamo:

Kneginja Eboli, obučena kao kraljica, pred noćni sastanak sa Karlosom:

Auto-da-fe (zbor povodom spaljivanja jeretika):

Filipova kontemplacija o usamljenosti:

Veliki inkvizitor:

”O don fatal” – ”O kobni dare”

Karlosu markiz Rodrigo umire u naručju:

Karlos i Filip oplakuju markiza (slavna ”Lacrymosa”, koju će Verdi uneti u svoj Rekvijem)

Deus ex machina/duh iz grobnice

Svetlim primerom spoja odmerenosti i dobrog ukusa u režiji i izvanrednog muzičkog izvođenja može se smatrati ova produkcija švajcarskog reditelja Lika Bondija, snimljena u pariskom muzičkom teatru Šatle. U pitanju je originalna verzija na francuskom. Izvođači su top-klase za ono vreme, pa i danas. Glavne uloge tumače finski sopran, kontroverzna Karita Matila, u ulozi Elizabet di Valoa, i takođe veoma poznati tenor Roberto Alanja, za koga se vezuju mnoge atraktivne priče, i na žalost ponekad se ljudi više bave njegovim brakom sa ”nezgodnom” Angelom Georgiu (takođe operskom divom), nego njegovim odličnim pevanjem i specifičnim stilom. Kralja Filipa II igra bas-bariton Žoze van Dam, koji uspeva da ostvari vlastodršca naizgled autoritativnog, a zapravo veoma podložnog delovanjima sa strane. Bariton Tomas Hempson i inače ima veoma upečatljivu pojavu, a ovde još nosi dugačku, bujnu i razbarušenu kosu, što deluje neobično i čudno; tumači markiza Rodriga, idealistu koji pokušava da sve dovede u red, da bi na kraju zbog toga i stradao. Treba pohvaliti i basa Erika Halfvarsona, u mračnoj ulozi Velikog inkvizitora, koji se ne pojavljuje često, ali je neprestano i jako očigledno njegovo snažno, zastrašujuće i obeshrabrujuće dejstvo na Filipa i masu. U ovako izuzetnoj plejadi umetnika nepravedno je izdvajati favorite, ali ja ću to ipak učiniti, jer je naročito snažan utisak na mene ostavila Valtrod Majer, dramski sopran, koju sam ovde prvi put videla van vagnerijanskog repertoara; i ovde ona potpuno hipnotiše svojim snažnim scenskim magnetizmom, i svu pažnju obraća na sebe dok god se nalazi na sceni. Uloga kneginje Eboli lako može biti zanemarena, jer ona nije među glavnim likovima, iako utiče na razvoj radnje. Međutim, ovako jak interpretator to ne dozvoljava, i tako se od ”glavnog epizodnog lika” napravi veoma reljefna ličnost, kojom gospodari jaka volja, ali u jednom trenutku ona suzbija strasti, dolazi do korenitog zaokreta u njenoj ideologiji i ona počinje uzimati na sebe velike zadatke. Osim toga, u pitanju su godine najvećeg vokalnog sjaja ove Nemice iz Bavarske.

Pariskim orkestrom diriguje daroviti Antonio Papano, inače šef orkestra Kovent Gardena i asistent Daniela Barenboima.

Scenom dominiraju svedeni oblici i boje, koje doduše umeju biti mestimično kontrastne (kao u uvodnoj sceni u Fontenblou, gde je plavičast, snežni, noćni pejzaž ”presečen” krvavocrvenim kostimima dvoje zaljubljenika). Neveliki inventar ostavlja prostora našoj pažnji da se posveti praćenju karakterizacije, vizuelne i vokalne, koju dobro izvode svi likovi. Ovo je produkcija se ne može nazvati modernom u pravom smislu reči (jer ne poteže nova tumačenja, niti dekonstruiše tekst), ali je vešto izbegla zamke tradicionalnog, suvog i dosadnog predstavljanja, tako da ostavlja utisak svežine.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 25.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Đuzepe Verdi – ”Don Karlos”, sinopsis

Đuzepe Verdi – ”Don Karlos”, sinopsis


(Giuseppe Verdi: ”Don Carlos”)
Najduža Verdijeva opera (traje preko 3 sata) nastala je po narudžbini Pariske opere. To je prema početnoj zamisli trebalo da bude adaptacija Šekspirovog ”Kralja Lira” (Šekspir je bio Verdijev najomiljeniji dramski pisac i izvor inspiracije); takvo delo će još veoma dugo biti velika Verdijeva želja, i ostati neispunjena. Premijera je bila 1867; zanimljivo je da je original pisan na francuskom, a italijanski prevod je sačinjen gotovo 20 godina kasnije (i sam originalni naziv je ”Don Carlos”, a ne italijanski ”Don Carlo”, koji se i danas često sreće) . Inače, ova opera je doživela najviše kompozitorovih dorada i izmena u Verdijevom opusu.

”Don Karlosu” se često pridodaje oznaka ”grand opera”, što implicira pre svega, da je to obimno delo (4 ili 5 činova), sa mnogo ličnosti na sceni i velikim orkestrom, sa ozbiljnom tematikom iz istorije i pozamašnim scenskim aparatom. Ova oznaka i ono što uz nju ide tvorevina je operske prakse 19. veka, i to umnogome vezane upravo za Parisku operu.

U pitanju je libreto koji je prerada istoimenog teksta slavnog nemačkog pesnika romantizma, Fridriha Šilera. Predmet je uzet iz špansko-francuske istorije 16. veka, sa poznatim vladarskim ličnostima, ali za potrebe umetnosti predstavljenim u potpuno dorađenom i stilizovanom obliku. Protagonist, kraljević Karlos, u stvarnosti je bio prava karikatura ne samo fizički, već i u moralnom smislu, poznat među savremenicima kao sadističko čudovište. Međutim, i u Šilerovom i u Verdijevom delu on je privlačan, emotivan, mladić, veoma požrtvovan za opšte ciljeve. Okosnica priče je istorijski relevantna – zaista je bio ugovoren brak između Karlosa i Elizabete, ali je zbog promenjenih okolnosti bilo neophodno da se devojka uda za njegovog oca Filipa II; zna se čak da je odnos između maćehe i pastorka bio i kasnije veoma srdačan i topao, iako je Karlos bio veoma problematičnog ponašanja prema drugima. Međutim, za razliku od opere, i brak između Filipa i Elizabete nije nipošto bio neuspešan niti hladan – Filip je obožavao svoju mladu ženu (koja se udala za njega sa 14 godina), a ona je bila fascinirana njegovim galantnim ophođenjem. (Radi lakšeg snalaženja, da povežem protagoniste sa čuvenim ličnostima iz istorije: Elizabeta je kći slavne Katarine de Mediči, a Filipova prethodna žena je bila engleska kraljica Meri I, tzv. ”Krvava Meri”, rođena sestra i prethodnica na prestolu slavne Elizabete I.)

Ova opera poteže i neka zanimljiva pitanja iz istorijskog konteksta; politika, odnos između države i crkve u doba Inkvizicije, između despotizma i liberalizma. Tu je i nezaobilazna ljubavna priča koja se pretvara u trougao, sa dosta preokreta. Glavna linija događaja tiče se iznenadnog političkog venčanja španskog kralja Filipa II i francuske princeze Elizabet di Valoa, pre toga zaručnice njegovog sina Karlosa. Obrađeno je dosta aspekata društvenog života na dvoru, tu su i veoma upečatljivi likovi princeze Eboli i markiza Rodriga; sve funkcioniše dobro osim samog kraja, koji je veoma isforsiran i neukusan (i u najvećoj meri odstupa od Šilerovog), što je vrlo iznenađujuće, gotovo neverovatno kad se uzme u obzir Verdijev istančan osećaj za dramu. Muzika je ozbiljna, tamna, emotivno teža nego u drugim, popularnijim Verdijevim operama.

PRVI ČIN
Politička pozadina uvodnih scena je rat između Habzburga i francuske kraljevske dinastije Valoa, koji traje već dugo i iscrpljuje obe strane. Kroz šumu Fontenblo, u Francuskoj, sa pratnjom prolazi Elizabet, ćerka francuskog kralja Anrija II iz dinastije Valoa, i obećava nevoljnim seljacima koje usput sreće da će se situacija poboljšati njenim brakom sa Karlosom, prestolonaslednikom Španije. U šumi je i sam Karlos, koji je tajno došao iz Španije, nestrpljiv da vidi svoju verenicu (koju nikad nije upoznao). Njih dvoje se sasvim slučajno sreću; on se najpre pretvara da je neki plemić, ali ubrzo se prepoznaju i odmah (budući mladi i lepi, naravno) zaljube jedno u drugo. Idilu im razbija dolazak španskog izaslanika koji objavljuje da je Karlosov otac, Filip II, rešio da Elizabetu privenča za sebe. Ona, iako razočarana, pristaje na to da bi se rat okončao.

DRUGI ČIN
U manastiru Sen-Žist, u Španiji, održava se služba za pokoj duše Šarla V, Karlosovog dede. I Karlos je prisutan; on mnogo vremena provodi ovde, frustriran što i dalje voli Elizabetu, iako mu je postala maćeha. U mislima je, glas opata ga podseća na glas njegovog dede; dolazi markiz Rodrigo de Poza, njegov prijatelj, koji tu saznaje za njegovu tajnu i savetuje mu da suzbije svoju strast prema kraljici; umesto toga treba da ode u Flandriju; tamo je narod nezadovoljan kraljem Filipom, pati u oskudici i Karlos je, kao prestolonaslednik, dužan da se zauzme za njih kod svoga oca. Karlos to primi k znanju i zakune se Rodrigu na večno prijateljstvo. U manastir dolaze kralj i kraljica s pratnjom da odaju poštu grobu Šarla V.

U obližnjem vrtu kraljicu očekuju njene dvorske dame. Jedna od njih, kneginja Eboli, zabavlja ostale pesmom. (Slučajno, ona je zaljubljena u Karlosa i nada se da bi joj ljubav mogla biti uzvraćena.) Kraljici, koja ubrzo stiže, dolazi markiz Rodrigo de Poza i predaje joj, među zvaničnim dokumentima, pismo u kome je Karlos moli da ga primi. Ona očekuje da prilikom tog susreta raščiste stvari među sobom; obaveštava ga da će zamoliti muža da ga pošalje u Flandriju, ali Karlos ne uspeva da ostane zvaničan, već se gubi u fantaziranju o ljubavi, dok ona pometeno ne pokuša da ga odvrati od toga, jer su sada u rodbinskoj vezi. Karlos odlazi; kad Filip dođe svojoj ženi i vidi je bez pratnje, razgnevi se i progna nazad u Francusku damu koja je toga dana glavna u pratnji. Sada se kralj sastaje sa markizom; ovaj ga moli da promeni politiku prema Flandriji, ali Filip ne odgovara na pravi način – samo upozorava markiza da se čuva Velikog inkvizitora, koji i njemu samom očigledno uliva veliki strah i upravlja njegovim odlukama. Ipak, Filip ukazuje poverenje markizu i kaže mu da sumnja u nedozvoljenu vezu između kraljice i Karlosa; markiz, da bi ga odobrovoljio, obećava da će mu javiti ako štogod primeti.

TREĆI ČIN
U deliću opere koji je kasnije (u verziji iz 1883.) izbačen, prikazuje se kako kraljica, umorna i revoltirana, zamoli kneginju Eboli da na balu te večeri stavi njen veo i zameni je. Iste večeri, u vrtu, Karlos je primio anonimno pismo u kome mu je zakazan sastanak; on misli da je u pitanju kraljica, ali zapravo je to Eboli. Ona i stiže u kraljičinom velu i Karlos joj vatreno izjavljuje ljubav. Jedva nekako shvate ko je ko, pošto joj je Karlos otkrio lice; tu se stvori i markiz, dok ljubomorna Eboli preti da će sve reći kralju. Ona u gnevu odlazi, a markiz zatraži od Karlosa da mu poveri na čuvanje kompromitujuća pisma i političke dokumente, jer kod njega više nisu bezbedni ako Eboli ostvari pretnju.

Na trgu se okuplja gomila da posmatra spaljivanje jeretika od strane inkvizicije; pred kralja Filipa, koji defiluje (jer je upravo svečano krunisan), izlazi grupa ljudi iz Flandrije, sa Karlosom na čelu; on moli oca da im konačno podari slobodu, ali on na to ne pristaje, već čak želi da pohapsi izaslanike. Karlos, van sebe, izvuče mač na kralja. Markiz Rodrigo, da bi mu spasio život, traži od njega da mu preda mač, što Karlos i čini, zblanut što ga markiz ovako izdaje. Na to ga kralj smesta nagrađuje titulom vojvodstva. Procesija spaljivanja jeretika počinje, i začuje se nebeski glas koji obećava mir njihovim dušama.

ČETVRTI ČIN
Filip u svojim odajama razmišlja o svojoj večitoj usamljenosti; njegova mlada žena ga ne voli niti ga može voleti. Najavljuju Velikog inkvizitora. On s kraljem govori o mladom pobunjeniku Karlosu – kralj bi trebalo da ga ukloni, ali ga peče savest, međutim starac ga ”ohrabruje” sofističkim argumentom – i sam bog je žrtvovao sopstvenog sina. Karlos mora da umre; a zajedno s njim treba da bude kažnjen i markiz, sada vojvoda, Rodrigo, zbog svoga reformističkog delovanja. Kralj se buni, ali Inkvizitor ga drži u šaci, jer crkva u srednjovekovnoj Španiji vodi glavnu reč, pa može uticati i na smenu vladara. Posle odlaska Inkvizitora u sobu uleće izbezumljena kraljica – neko joj je ukrao dragocenu kutiju za nakit, ali ubrzo zanemi, jer kutiju ugleda na kraljevom stočiću. U njoj je pronađen medaljon sa Karlosovim portretom; to je dovoljan razlog da Filip nazove svoju ženu preljubnicom, a ona se na to onesvesti (jer zapravo nije ostvarila ljubavnu vezu s Karlosom). Na kraljev poziv dolaze Eboli i Rodrigo; kad Eboli ostane sama sa kraljicom, priznaće joj da je upravo ona ukrala kutijicu iz osvetoljubivosti i ljubomore, i sada se zbog toga kaje. Što je još gore, priznaje da je bila kraljeva ljubavnica. Kraljica joj određuje da bira između progonstva ili odlaska u manastir. Eboli u poznatoj ariji ”O don fatal” (”O kobni daru”) proklinje fatalni dar lepote koja je rezultirala velikom gordošću, i zaklinje se da će se povući u manastir, ali pre toga pokušati da spasi Karlosa od inkvizicije.

Karlosa u tamnici posećuje Rodrigo i obaveštava ga da će biti oslobođen, a on, Rodrigo će umreti, jer će Karlosovi politički dokumenti biti pronađeni kod njega. Ipak, umreće srećan jer Karlos je taj koji će Flandriji doneti lepše dane. Dok oni razgovaraju, prišunjaju se dva čoveka i jedan puca u Rodriga. Na samrti, ovaj promuca Karlosu da će Elizabetu može naći u Sen-Žistu. U tom času upada u tamnicu Filip, koji svom sinu nosi pomilovanje, ali ga ovaj prezrivo odbije. Nastaje zbrka jer pred tamnicom stoje gomile koje traže oslobođenje Karlosa; dok ih Inkvizitor smiruje, Eboli iskoristi zabunu da Karlosu omogući beg.

PETI ČIN
Pred grobom Šarla V u Sen-Žistu Elizabet se moli (jedan od muzički najsnažnijih delova, arija ”Toi qui sus le néant du mond” – ”Ti koji poznaješ taštinu ovog sveta”); Karlos ubrzo pristiže i ona ga moli da ispuni obećanje dato Rodrigu, da oslobodi Flandriju. Njih dvoje se opraštaju u ovom svetu, nadajući se da će se ponovo sastati u drugom. Međutim, ponovo dolaze kralj i Veliki inkvizitor, sa vojnicima koji treba da uhapse Karlosa. Ovaj se, sa isukanim mačem, povlači prema grobu svoga dede. Kraj opere je u tehnici ”deus ex machina”, koja je veoma neubedljivo i nemotivisano upotrebljena – iz grobnice se pojavi monah, za koga su svi uvereni da je sam Šarl V, i odvlači Karlosa u grob pred zabezeknutim posmatračima.

(Na slikama su portreti Don Karlosa i kraljice Elizabet di Valoa.)

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 16.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Bavarska državna opera (Bayerische Staatsoper) (autor: Mostly Opera)

Bavarska državna opera (Bayerische Staatsoper)  (autor: Mostly Opera)


Bavarska državna opera nalazi se u Minhenu; raspolaže trima scenama – omanji Prinzregententheater (čiji je enterijer poslužio kao model za Bajrojtsku festivalsku kuću), još manji Cuvilliés-Theater i Nationaltheater, koji je glavni i u centru Minhena. Nacionalni teatar je nekoliko puta rušen i izgrađivan, poslednji put 1943, kada je bombardovanjem uništeno sve osim spoljašnjih zidova građevine.

Bavarska državna opera je među istorijski najznačajnijim operskim kućama u svetu – u njoj je premijeru doživelo nekoliko ključnih dela Riharda Vagnera – ”Tristan i Izolda”, ”Majstori pevači”, ”Rajnsko zlato” i ”Valkire”.

Od septembra 2008. generalni direktor je Nikolaus Bahler.

Nove produkcije su generalno moderne i inventivne, ali ima i nekoliko tradicionalnih, koje čine jezgro repertoara, poput čuvenog ”Kavaljera s ružom” (Rihard Štraus), dostupnog na DVD-u, sa dirigentom Karlosom Klajberom. Reditelji poput Petera Konvičnija (Vagnerovi ”Tristan i Izolda”, ”Parsifal”, ”Holanđanin lutalica”), Dejvid Alden (Vagnerovi ”Tanhojzer”, ”Prsten Nibelunga”) i Kristof Loj (Hendlova ”Alčina”) često ovde rade, kao i Martin Kusej (Verdijev ”Magbet”), Ričard Džons (novi ”Loengrin” Vagnera iz 2009), Dmitrij Černjakov (Musorgski – ”Hovanščina”) i Kšištof Varlikovski (”Evgenije ‘gej’ Onjegin”), da pomenemo nekolicinu.

Prvoklasni Bavarski državni orkestar od 2006. ima Kenta Nagana kao muzičkog direktora, a pre njega Zubina Mehtu kao poslednjeg u redu zvezda poput Riharda Štrausa, Bruna Valtera, Hansa Knapertsbuha, Klemensa Krausa, Georga Šoltija i Volfganga Savaliha.

Praktične informacije:

Vebsajt Bavarske drzavne opere, sa programom sezone, internet prodajom ulaznica itd.

Ulaznice zapravo nisu jeftine, ali se do njih lako može doći, mogu se rezervisati i preko sajta. Stajaća mesta su relativno dobra; ima ih u Nacionalnom teatru (ali ne i u Prinzregententheater-u), i prodaju se unapred, kao i sva ostala.

Nacionalni teatar je otprilike 15 minuta hoda od glavne stanice (München Hauptbahnhof). Prinzregententheater nalazi se u tihom predgrađu s ”druge strane” reke, na 15 minuta podzemnom železnicom od glavne stanice.

(Ispod su fotografije iz Nacionalnog teatra, snimljene prilikom izvođenja ”Holanđanina lutalice” u maju 2008.)





Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 15.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Film-opera ”Seviljski berberin” iz 1972.

Film-opera ”Seviljski berberin” iz 1972.







Po običaju reditelja Žan-Pjer Ponela (i kuće Deutsche Grammophon), i ovo je ostvarenje koje omogućuje pun audio-vizuelni užitak. Naglasak je na živosti predstavljanja komičnih karaktera i dinamike radnje, ali tako da to ipak zadržava neodoljivu čar scenskog prikazivanja, pa nijednog trenutka nemamo iluziju da gledamo film sa muzičkom pozadinom (kao što je slučaj sa Miteranovim filmom ”Madam Baterflaj”) – ovo se još uvek doima na prvom mestu kao opera. Stil obrade priče, kao i scenski i drugi detalji, ponoviće se 4 godine kasnije u Ponelovoj ”Figarovoj ženidbi” (koja je, igrom slučaja ali i zbog redosleda nastanka, na ovaj blog dospela pre ”Berberina”).

Grofa Almavivu igra tenor veoma svetle, lirske boje, Peruanac po rođenju, Luiđi Alva. Zdravi i životni kontrast ovom pomalo vragolastom, ali ipak gotovo otužno sentimentalnom liku predstavlja Figaro, bariton Herman Prej, bez čije se domišljatosti i optimističke energije ništa ne bi moglo razrešiti. Inače, mnogi Preja smatraju najuspelijim Figarom 3. četvrtine 20. veka, naime posle legendarnog Tita Gobija koji je ovoj ulozi udahnuo šarm kojim i danas pleni. Španski mecosopran, Tereza Berganca, tumači ulogu veoma ljupke i vesele Rozine – devojke koja ima nešto romantike u sebi, pošto je veoma mlada, ali je i čvrsto rešena da se oslobodi svog neželjenog tutora i udvarača sve dok dobija podsticaje i podršku od tobožnjeg Lindora. ”Basso buffo” (komični bas) Enco Dara, još prema zamisli kompozitora, a nju sledi i Ponel, predstavlja džangrizavog, ali još uvek simpatičnog starog Bartola; nekako se na kraju nameće utisak da predmet njegove požude možda i nije bila Rozina u prvom redu, već novac koji uz nju ide, tako da starac iz zbrke izlazi potpuno zadovoljan. U svakom slučaju, ova opera ne sadrži onakvu socijalnu crtu kakva se primećuje kod Mocarta u obradi slične materije sa gotovo istim likovima. Prvi Rosinijev cilj je da osvoji svoju publiku izvanredno prijemčivom i bogatom muzikom, i da zabavi dinamičnom i zanimljivom radnjom.

Orkestrom i horom Skale upečatljivo i ubedljivo diriguje Klaudio Abado.

”Largo al factotum”

”Una voce poco fa”

”Dunque io son”

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 11.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Đoakino Rosini: ”Seviljski berberin”, sinopsis

Đoakino Rosini: ”Seviljski berberin”, sinopsis

(Gioachino Rossini: ”Il barbiere di Siviglia, ossia L’inutile precauzione”)

Nekih tridesetak godina posle Mocartove slavne komične opere ”Figarova ženidba”, mladi kompozitor Đoakino Rosini (1792-1868) sklopio je ugovor da napiše još jednu operu sa visprenim berberinom Figarom kao glavnim junakom, ponovo sa libretom inspirisanim komadom Bomaršea. Doduše, delo sa istim nazivom je već postojalo – napisao ga je tada veoma cenjeni, a danas prilično zanemareni italijanski kompozitor Đovani Paisielo. U znak poštovanja prema starom i uvaženom maestru, Rosini mu je pismom obrazložio da nema ambiciju da mu bude konkurent, već da prosto želi da na svoj način obradi ovo štivo, koje ga je zaintrigiralo iz drugačijeg ugla. Od strane samog Paisiela nije bilo nikakvih smetnji (poželeo mu je uspeh), ali su zato njegove pristalice ruinirale premijeru (1815.) zvižducima i ismevanjem. Ipak, bilo je i oduševljenih gledalaca, koji su naredne noći pod prozorom deprimiranog Rosinija uzvikivali: ”Bravo, bravissimo Figaro!”. I danas ovo je jedna od najomiljenijih opera, i ona već na prvom gledanju osvaja simpatije svojom neuzdržanom šaljivošću, životnošću i šarmom.

PRVI ČIN
U zoru grof Almaviva, okružen muzičarima, peva serenadu mladoj lepotici Rozini, štićenici starog i dosadnog Don Bartola. Almaviva ne želi da ga devojka zavoli zbog njegove titule i bogatstva, već zbog njega samog, zato je obučen kao siromašni student, i dao je sebi ime Lindoro.
Kako Rozina ne reaguje na udvaranje, razočarani grof otpusti muzičare i sprema se da ode. Međutim, misli mu prekine prolazak samozadovoljnog momka, berberina Figara koji je krenuo da otvori svoju radnju, i peva jako poznatu ariju ”Largo al factotum” (radije ne bih prevodila jer u srpskom teško da postoji adekvatan izraz; ”factotum” je osoba toliko vešta i snalažljiva da odlično obavlja mnoge različite vrste poslova). Tako se Figaro već na samom početku deklariše kao neko ko će, zbog svoje pronicljivosti, imati presudan uticaj na mnoge zaplete, i bez koga se ne može kad su smicalice u pitanju. Grof ga angažuje da mu pomogne, i motiviše ga pozamašnom nagradom u zlatu, što Figaru ulije potpunu spremnost da mu se nađe na usluzi. Kako je doktor Bartolo sumnjičav, džangrizav i iznad svega ljubomoran starac (jer potajno planira da se oženi Rozinom), moraće da se posluže lukavstvima da dođu u kontakt sa Rozinom. Starac, pošto je zaključao devojku, izlazi iz kuće, i grof uvreba priliku za novu serenadu, u kojoj se devojci predstavi kao Lindoro. Prvi plan je da Almaviva, prerušen u pijanog vojnika, hrupi u kuću i pokuša da vidi Rozinu.

Ulazimo u kuću; u svojoj sobi luckasta ali usamljena Rozina peva o svojoj želji da se uda za Lindora (”Una voce poco fa” – ”Baš sad jedan glas”). Polako se stiču uslovi za zbrku: Figaro se ušunjao u kuću, ali mora da se sakrije jer čuje korake Bartola i njegovog prijatelja a Rozininog učitelja muzike, Don Bazilia. Njih dvojica razgovaraju o škakljivoj temi: šuška se da je u Sevilju stigao grof Almaviva, privučen lepotom Rozine. Povukavši se u Bartolovu sobu da planiraju kako će grofa oklevetati da bi ga udaljili, a privenčati Rozinu za Bartola, oslobađaju teritoriju Figaru, koji se prikazuje devojci i predstavlja se kao Lindorov rođak; ona mu predaje pisamce za Lindora. Pošto je Figaro otišao, Rozinu iznenađuje Bartolo i odmah je, po običaju, optužuje da je pisala nekom ljubavniku. Iako ga ona pokušava ubediti u suprotno, starac je i dalje sumnjičav.

Služavka Berta greškom pušta u kuću pijanog vojnika; dok se ona objašnjava sa gazdom, prerušeni Almaviva uspeva da doturi Rozini svoje pismo. Bartolo je ipak primetio list papira, i zahteva od Rozine da mu ga pokaže; ona mu ponudi listu sa vešom, ali on se ne da nasamariti. Njihovu svađu je sa ulice začuo Figaro, koji ulazi i uključuje se, a zatim stiže i policija. Grof-pijanac, koga su pošli da uhapse, kaže im samo jednu reč (o svom pravom identitetu) i bude oslobođen hapšenja.

DRUGI ČIN
Dok Bartolo premišlja da li je čitav onaj haos mogao imati neke veze sa Rozininim udvaračem Almavivom, ovaj mu ponovo stiže u kuću, ovog puta predstavivši se kao Don Alonso, učenik Don Bazilia, koji je tobože bolestan pa ga je poslao da ga Rozini održi čas muzike. Kako bi izazvao starčevo poverenje, predaje mu Rozinino ljubavno pismo Lindoru, koje je tobože uzeo od njegovog gospodara, grofa Almavive. Zadovoljni Bartolo hoće da prisustvuje času, ali ubrzo zadrema i propusti da čuje Rozininu pesmu u kojoj ona izražava simpatije prema Lindoru (koga je prepoznala u svom novom učitelju).

Drugi deo smicalice je poveren Figaru, koji dolazi da brije Don Bartola, a u stvari da mu nekako ukrade ključ od Rozininog balkona, u čemu uspeva. Ali nenadano dođe Don Bazilio, pa Figaro i Almaviva očajnički pokušavaju da ga ubede da izgleda bolesno i da svakako ima groznicu. Ali Bartolo ovaj put shvati trik i sve ih istera iz kuće. Bazilio je dobio zadatak da što pre dovede pisara, da bi se brak između starca i devojke smesta sklopio. U međuvremenu Bartolo joj pokaže njeno pismo, koje je tobože završilo kod grofa Almavive, što pokazuje da Lindoro uopšte ne mari za nju. Razočarana u ljubav, Rozina pristaje da se uda za Bartola.

Kako se noć spustila, Almaviva i Figaro su se lestvama popeli na Rozinin balkon da je otmu, po dogovoru. Almaviva najpre mora da je ubedi da je nije izdao, jer Almaviva i Lindoro su ista osoba. Figaro ih požuruje jer se čuju koraci; krenuvši natrag, vide da su lestve nestale – Bartolo ih je spazio i otišao da ih sakrije. Troje mladih hitro silaze u prizemlje kuće, gde zatiču Bazilia i pisara kako čekaju da venčaju par. Naravno, brak se sklapa, sa drugim mladoženjom – Almavivom, a Bazilio je imao pravo izbora – da bude drugi svedok, pored Figara, i još primi novac uz to, ili da dobije dva metka u glavu; izbor je lak, kaže on. Bartolo je zakasnio samo trenutak; ipak i njega uspeva da uteši to što mu mladenci dozvoljavaju da zadrži Rozinin miraz.

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 09.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Film ”Madam Baterflaj” iz 1995.

Film ”Madam Baterflaj” iz 1995.

Iako se puristima ovakav način predstavljanja opere ne bi previše dopao, ipak se projekat može smatrati uspešnim jer ima sve preduslove da privuče širu publiku nego opera u scenskom izvođenju. Ovo jeste film na prvom mestu, dok se muzika može smatrati pratećim elementom, gotovo saundtrekom (a tako i piše na omotu audio izdanja!). Film je sniman u Tunisu, u prelepom okruženju kome je pridodat egzotični izgled japanske oblasti Nagasaki na početku prošlog veka. Kasting je urađen pedantno, tako da po prvi put u prikazivanju ove opere imamo azijske pevače u svim ulogama Japanaca. Audiciju za naslovnu ulogu polagalo je oko 200 kosookih soprana, i ulogu je napokon dobila Kineskinja Jing Huang, glasa previše lirskog (trebalo bi da to bude tzv. spinto sopran, lirske boje i visine ali sa sposobnošću postizanja snažnog dramskog klimaksa), ali u svakom slučaju veoma prikladnog za predstavljanje toliko mlade žene kakva je Madam Baterflaj. Tenor Ričard Troksel je fizički uverljiv kao Pinkerton, ali vokalno ne ostavlja naročit utisak (bar u mom slučaju). Ukoliko neko želi zaista savršeno vokalno izvođenje, trebalo bi da pogleda (na žalost takođe filmovanu) ”M. B.” sa Mirelom Freni i Plasidom Domingom.

Iskorišćene su neke od prednosti koje ima film, poput evociranja scena iz prošlosti u mislima (npr. dok izgovara reči ”Con onor muore” – ”Umreti časno”, dok se priprema za smrt, Baterflaj se priseća očevog ritualnog samoubistva). Tanano odstupanje primećuje se i u završnoj sceni, gde Pinkerton dojuri da uzme Baterflaj u naručje pre nego što ona izdahne. A detalj koji je, po mnogima, potpun promašaj (istini za volju, stvarno izgleda smešno), vezan je za rođaka Ćo-Ćo-San, budističkog sveštenika koji se sa pratnjom bukvalno spušta s neba da bi, lebdeći, izopštio Baterflaj iz porodice i religije. Reditelj je Frederik Miteran.

Goro predstavlja poslugu:

Pinkerton i Šarples proslavljaju posao:

Prvi susret:

Leteći sveštenici:

Ljubavna noć:

Prošle su tri godine:
Opraštanje s detetom:

Harakiri:

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 05.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

Đakomo Pučini: ”Madam Baterflaj”, sinopsis

Đakomo Pučini: ”Madam Baterflaj”, sinopsis

Veoma atraktivna po tematici, prostoru i kulturi u kojoj se radnja dešava, privlačne i bogate kasnoromantičarske muzike sa egzotičnim, istočnjačkim primesama, ova tragična opera je jedna od najradije izvođenih, najradije slušanih i gledanih u …

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 02.05.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

”Sumrak bogova” (Met ciklus 1989/90.)

”Sumrak bogova” (Met ciklus 1989/90.)

Radi se o realizaciji koja je u celosti ispunila očekivanja i opravdala visok nivo, postavljen naročito u ”Zigfridu”. Neke uloge se ponavljaju, i zadržavaju impresivnost scenske pojave ili vokalnog izvođenja ili oboje (Zigfrid Jeruzalem – Zigfrid…

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 29.04.2009
Svrstano u: Muzika | Nema komentara

MEĐUOPŠTINSKO TAKMIČENJE U SPORTSKOJ GIMNASTICI KOSTOLAC

MEĐUOPŠTINSKO TAKMIČENJE U SPORTSKOJ GIMNASTICI KOSTOLAC

     Najmlađe pionirke III mesto,  Marija Živanović, Zoi Petrović, Marija Stojanova                                                                                   Mlađe pionirke III mesto, i pojedinačno Milica Trifunović  Katarina Drobnjaković, Marina Ilić, Natali Vilegas Urbanović, Milica Trifunović                                                                                                              Starije pionirke II mesto, ekipno   … Наставите са читањем

Pročitaj ceo tekst »
Objavio: | 04.04.2009
Svrstano u: Fizičko vaspitanje | Nema komentara